Злочин и казна (рус. Преступление и наказание) је роман руског писаца Фјодора Михајловича Достојевског издан 1866. године у часопису Руски весник. Сматра се једним од највећих дела руске књижевности.
Јесте ли читали некада (за лектиру или..? :)) )
Ух, какав је осећај у мени изазвало, када сам још дааавно први пут читао...не!- заправо ни сада не умем да га опишем..да ли сам био за или против..
Не знам,али сам некако убеђен да је то најчуднији осећај који је јунак неке књиге успео да изазове у мени...
Од тада сам у пар наврата читао.
Нисам гледао филм и не знам да ли сам нешто пропустио и колико је у њему успешно обрађен тај јааако сложен менатлни склоп Раскољникова...можда некада ипак погледам...видећу..
Радња је смештена у Санкт Петербург средином шездесетих година 19. века. Главни лик, Родион Романович Раскољников, амбициозни студент права, потакнут крајњом бедом и туробном будућношћу одлучује убити и опљачкати Аљону Ивановну, омражену старицу која лихварењем израбљује људе. Осим шта убојством планира решити властите финанцијске и породичне проблеме, сматра га и етички оправданим јер, по његовом мишљењу, животи обичних људи који му се налазе на путу не вреде ништа спрам племенитих идеала којима тежи; сматра да се он, као изниман појединац (сличан Наполеону), налази изнад моралних правила која обавезују остале људе. Помно разрађује план, али ипак му се поткраду погрешке и привлачи сумњу полиције; и сам постаје несигуран поводом властитих размишљана о злочину те очајава и чезне за искупљењем. У психичкој кризи кроз коју пролази помаже му проститутка Соња Мармеладова, напаћена девојка која се понизно и пасивно држи према злу и животним недаћама, а утеху налази у хришћанству.
Фабула
Први део
Месец јул. Родја Романович Раскољников је сиромашни несвршени студент права у С. Петербургу. На почетку романа га сусрећемо како са своје двадесет и две године избегава газдарицу јер месецима није платио станарину. Одлази код старе лихварке Аљоне Ивановне заложити џепни сат, а она му даје само рубљу и 15 копејки јер није на време откупио пријашни прстен па је остао дужан. Раскољников љутит одлази. У глави му се ствара разбојнички план.
Касније сазнајемо (из његових медитација и сећања) да је једном у крчми чуо разговор младића који се жалио свом другу на стару лихварку која се богати лукавим откупом вредних предмета од сиромашних људи за мале новце; притом је страшно груба према својој доброћудној полусестри Лизвети која ради за њу. Младић је развио теорију како би бабу ваљало убити јер је као стеница која пије крв, а страшно је богата. Раскољникову је тај разговор био почетак ковања планова о убојству и крађи.
Након посета лихварки (који је био проба јер је ослушкивао што и како она кључевима отвара) у крчми је упознао пропалог чиновника Мармеладова који му је отворио душу тужном причом о породици коју је упропастио запивши сав свиј новац, а ћерка Соња је постала проститутка да би прехранили остале три девојчице. Раскољников га отпрати кући где није био пет дана, а жена га поче вући за косу и тући. Раскољников извуче и остави 50 копејки и нестане кад је почела викати и на њега.
У прљавој собици слушкиња Настасја му донесе мајчино писмо пуно љубави које га разнежи и растужи. Мати га је известила о тешком животу Дуње, његове сестре која је служила у господској кући, а газда се заљубио у њу па ју је хтео искористи. Жена му је то дознала па је испрва окривила Дуњу, пукла је срамота у селу, но ускоро је сазнала истину па је поново рехабилитовала Дуњу. Њих две су тешком муком слале сину новац у град и полагале су велике наде у њега. Мати му је писала и о скорој Дуњиној свадби за дворског саветника Петра Петровича Лужина. "Поуздан и имућан, има додуше 45 година али још се може свидети женама." Раскољников је био изван себе јер су га довеле пред готов чин. Нису га питале за мишљење о човеку који је "чини се добар" и отпрема на пут за С. Петерсбург шкрињу "на свој рачун", а мајка и Дуња путују о свом трошку. Раскољников се чудио Дуњи и био љут на њу. Он стално преиспитује себе, своје поступке, морал људи и времена.
САН - уморан је заспао и сањао мрачан сан о кобили коју су претукли железним шипкама јер није могла трком повући запрегу. У сну је Раскољников дечак и плачући ручицама удара власника кобиле а отац га одвлачи немоћно. Пробудивши се заклиње се како он не може учинити "оно", али затим размишља о догађају који је одредио његову судбину. У пролазу је чуо разговор трговца с Лизветом да ће сутрадан у седам сати навечер доћи трговцу. Схватио је да ће лихварка тада бити сама и да је то прилика за убојство.
У капуту је зашио траку у којој ће висити секира, није могао узети секиру из кухиње јер је у њој била Настасја (непредвиђено) али имао је среће кад је завирио у кућепазитељеву кућицу где није било никога. Позвонио је на врата, но лихварка је нешто сумњала па није одмах отворила. Цело то време је Раскољников размишљао о свом понашању и још увек здравом разуму. Пружио је старици чврсто свезани смотуљак који је требао бити сребрна табакера. Три пута ју је ударио секиром по темену и затим у соби из шкриње натрпао џепове разним златним предметима. Одједном је зачуо кораке у суседној соби, запрепастио се кад је угледао Лизвету и потом ју је убио. "Страх га је хватао све више и више - особито након тог другог, сасвим неочекиваног уморства."
Кад је хтео да побегне, зачуо је кораке и закрачунао врата - двојица су лупала и схватила да се збива нешто необично. Један је кренуо по помоћ, а кад се други накратко изгубио Раскољников се спустио спрат ниже и сакрио у стану којег су кречили па су врата била отворена. Нису га запазили. "Зној је цурио с њега, шија му је била посве мокра - пролазници су мислили да је пијан. Вратио је секиру на место све у бунилу...Комадићи и одломци некаквих мисли ројиле су му се у глави, али ни једне мисли није могао уловити, ни на једној се није могао задржати, колико се год трсио.."