„Уздигните се духом и формулишите ваш идеал“, гласио је позив и упутсво младим трагаоцима.
Уосталом главни циљ нњеговог живота би се управо тако и могао и морао дефинисати и описати.
Ако пажљиво пратимо његов уметнички рад и развој лако ћемо уочити читав низ етапа кроз које је пролазио идући упорно и неодступно за истином као водиљом у животу и уметносит:
Романтизам и утпијски социјализам. хришћанство и, делимично, православље, "почва" и славјанофилство, "златни век" и борба са "умирућом" Европом, најзад, теократија, то јест држава-црква - то су били стадијуми развитка његове главне идеје: он је сматрао да је слаб у философији "али не и у љубави према њој - додавао је у писмима пријатељима - "у љубави према њој ја сам јак". И он је заиста то доказао богатом еволуцијом свог погледа на свет, који је обухватио толико теорија, система, учења, хитотеза!
Увек се код њега могла уочити непоколебљива догма вере.
Испред свега је некако стајао и руски народ у свој његовој историјској величини и трагици борбе коју је водио за опстанак и прогрес и свој и целог човечанаства.
Проучивши широко историју Русије, запамтивши заувек мужика Мареја и његово забито сеоце, проживевши дуго са народом у робијашкој тамници и војничкој касарни, Достојевски је у почетку шездесетих година изградио своју најмилију идеју: највиша вредност је у духовној, песничкој и филозофској култури његовог даровитог и непоколебљивог народа, позваног да у будућности врши највећу историјску мисију.
Домаћу књижевност је описивао и речима пуним одушевљења: "Ми верујемо да је руска нација - необична појава у историји човечанства".
За њега руска књижевност представља култ и он га сагледава – од Авакума до Лава Толстоја, од Андреја Рубљова до Рјепина и Крамског, од частушки и тужбалица до Глинке и Сјерова, од кремаљских цркава до московских звоника XVIII века. Све то му је откривало дубоки извор његових најдражих размишљања - "море-океан руске земље, море необухватно и најдубље", велики народ у његовим духовним тражењима и стваралачким могућностима.
Израстао је и усавршио се на свемоћном звучном руском језику, као једној од највећих творевина свог драгог народа..
Задојен говором из уста сеоских жена, од дојиља из московске околине са њиховим песмама и скаскама. Ту почињу извори његовог моћног говора, који његови савременици нису ценили и који је тек у наше дане достојно оцењен. Из самих дубина народног говора израстала је та, по својој изразитости и важности, неупоредива уметничка проза романсијера, осетљивог за музику и стих, романсијера који је свуда скупљао руски фолклор, изгубљен у маси, нарочито његову традицију песме....
Nastvice se...