Ima li nade za nas  smrtnike...? Po milion puta postavim sebi to pitanje... Kada otvorim ochi....i kada ih zatvorim....Uvek ista slika... Poznata devojka na poznatoj stanici sa poznatim koferima u poznato umurnim shakama...A ne znam ko je ona... Nikada ne uspem da joj vidim lice....a uvek je tu...chini mi se kao da mi samo delitj sekunde fali da joj vidm ochi..one tje mi retji...istiniu... Ali ona mi uvek pobegne bash u tom delitju sekunde.... Uvek tada nestane... A vetj godinama putuje i josh uvek nije stigla na svoje odredishte... Hotje li ikada uspeti?Gde je njenim selidbama kraj? Ima li ga uopshte? I kako to da je uvek na istoj stanici kad god se sretnemo? Ponekad mi se na tren uchini da me zove, da mi lichi na nekoga koga jako dobro znam...A onda samo prepusti svoje duge uvojke vetru i...nestane.... Hotje li ona natji svoj mir? Moja plava, sasvim prava zvezda.... Josh uvek luta... Kako da ja nadjem mir, ako je ona rastrzana? Slomljena....chekam da se ponovo javi... Mozhda tje mi danas retji da je vreme da se skrasimo... Mozhda tje me danas pogledati u ochi...