Probudilo ga je uplašeno blejanje ovaca. Skočio je sa kreveta i onako još bunovan krenuo ka vratima katuna. Proba jedno drugi put ali vrata se ne otvaraju. „Bogami napadalo noćas“ promrlja i zgrabi veliki kožuh koji je visio pored vrata i nabaci ga na leđa.. Ajmo Radane upri, pobodri sebe i naglim trzajem ramena uspe da otvori vrata. Provuče se nekako kroz njih i onako bosonog krene rukama da prti smetove ka toru. Obasjan mesečinom, onako krupan i razbarušen,izgledao je kao div dok je ogromnim ručerdama razbacivao sneg oko sebe. Blejanje ovaca i potmulo režanje bilo je sve glasnije kako se približavao toru. Mršava vučica, skoro kost i koža, mahnito je kidala zubima pruće na ogradi. Krv joj je lila iz usta od oštrih bodlji ali nije prestajala.
„Sirota“ pomisli Radan, kad je ugledao, „poludela je od gladi“. Skrenula je pogled ka njemu kako se približio i uz podmuklo režanje skočila ka njemu. Uhvatio je u letu za vrat i stisnuo šaku koja je bila kao od čelika. Vučica se divljači tresla pa sve sporije i sporije dok joj je kopnio sjaj u žutim očima. Zamahnuo je rukom i odbacio je od sebe: „Ajde beži nazad u sumu pa nađi neku lešinu. Bogami ih ima ove zime“ povika na nju. Vučica je bila nepomična nekoliko trenutaka i polako je ustala hroptajući. Nesigurno je krenula ka drvima i odjednom se dala se u trk. U tom momentu nebo je osvetlila signalna raketa i začula se pucnjava u daljini. „Nisu samo zveri poludele; i ljudi su“ pomisli on dok je gledao kako vučica zamiče u šumi. Krenuo je brzo ka katunu i provukao se ponovo kroz mala vrata u toplinu prostorije. Punjava je prestala i ponovo je sve utihnulo. U katunu se čulo samo prigušeno hrkanje.
„Medo“ povika on, evo bile ti đuvegije al sam ih poslao nazad do proleća dok malo otopli, šeretski se nasmeja. Veliki sivi vuk se samo promeškolji pored ognjišta i nastavio da hrče. „Tako, briga tebe za Radana, mogli su me vuci izjesti dok ti spavaš“ tužno promrlja on i uvuče se u krevet. Nije spavao ni par sati kad se opet začula pucnjava ali ovog puta je bila sve bliža i bliža. „E vrag im materin!“ povika i ustane iz kreveta. Na to se i vuk trgao i lenjo počeo da se isteže. „Ajde Medo“ reče mu Radan dok se oblačio, „da vidimo gde sad ratuju“.
Kako je izašao iz katuna , dočekalo ga je veselo graktanje gavrana sa obližnjegdrveta. „Vrag ti babin, tries godina mi tu grakćeš svako jutro, al nećeš doakati ti Radanu. Nećeš majci!“ povika on ka gavranu i baci parče suvog mesa u sneg. Gavran veselo sleti i nespretno doskakuta po svežem snegu. Zgrabio je parče i poleteo nazad ka drvetu.
Sneg je ponovo počeo da pada dok su se kretali u pravcu jutrašnje pucnjave. Posle dvadesetak minuta, opazio je nešto crno u daljini, kao mrlju od mastila u beskrajnom belilu. Pohitao je ka njoj dok je vuk skakutao za njim.
„Gle Medo, Nemac“ reče on vuku kad su prišli bliže. I stvarno na snegu je ležalo telo odeveno u nemačku uniformu. „Nešto je sitan za soldata“ pomisli on i trgne se kad se začu sipljivi uzdah i vojnik poče da se pomera. Radan se nagnu nad njega i okrene ga na leđa. Pogledalo ga je preplašeno lice deteta. Plavokosi dečak nije mogao imati više od petnaest godina. Krvava pena mu je izlazila na usta dok se pod njim polako širila crvena mrlja koja je presijavala na suncu, kao rubin kako je sneg upijao. „Pogođen je u pluća, ne valja Medo moj stari, ne valja, neće još dugo“. Dečak je pokušava da se okrene i da puzi po snegu. „ Gde ćeš vrag ti babin!“ povika Radan i polako ga podiže na rame. „Aj ti s nama, bar ćeš umreti u toplom. Nije važno čiji si, imaš i ti negde mater koja će plakati za tobom i neće znati gde si kosti ostavio.“ Ej ljudi, ljudi, pomisli on, dok ga je nosio u pravcu katuna, sad i decu u rat šaljete. Postali ste gori od zverinja u ovim šumama. „
Sneg je postajo sve jači i jači i katun se nazirao u daljini kad je začuo neku viku iza sebe i nepovezane uzvike. Okrenuo se i ugledao dvadesetak ljudi kako dolaze u njegovom pravcu. Svi su bili naoružani i bili su u raznolikim uniformama. Ubrzo su ih stigli i opkolili. Iz grupe se izdojio jedan od vojnika sa velikom petokrakom na kapi i krenuo ka Radanu. „Bravo druže, uhvatio si fašistu. Pobegao nam je sinoć dok smo sprovodili zarobljenike u logor. Đubre fašističko!“. Radan polako spusti dečaka na sneg. Jedva je disao i pogled mu je bio nekako odsutan. Tog momenta ovaj vojnik što se obratio Radanu, zakorači i divljači nogom udari dečaka. Jedva primetno je zaječao.
„Šta radiš to nerećo jedna, vidiš da je to dete i da umire“ ledenim glasom izgovori Radan i pogleda ga.
“ Druže, pa on je fašista zločinac...“ kreštavim glasom povika partizan
„Nisam ti ja drug“ odbrusi mu Radan, „nego ajte vi svojim putem, a njega ostavite da izdane bar na toplom pa da ga ukopam da ga zveri ne raznose po šumi“.
„Pa, pa... pa ti si izdajnik! Protiviš se narodnoj vlasti !“ upali se onaj partizan, „predaj fašistu ili ćeš biti uhapšen“. Tog momenta svi vojnici oko njih su podigli puške dok su ih neki i repetirali.
„Ko je izdajnik, balavče jedan.“ Zagrme Radan i krene ka njemu, „ja sam Ugare motkom mlatio po Drini dok si ti pišao po prašini“. Vojnik je preplašen, posegao za revolverom, koji mu ne nezgrapno visio za pojasom. Tog momenta, uz nezemaljsko režanje Meda odskoči iz mesta i poleti ka vojniku. „Pucaj, pucaj!“ zavapio je partizan užasnut.Začu se plotun i Meda pade još u letu, izrešetan. „Medo!“ odjeknuo je vapaj u planini. Radanovo lice je postalo tamno. Istog momenta je zgrabio partizana za vrat kao i onu vučicu prošle noći. Ruka mu je bila krvava od krvi dečaka koja mu se slivala sa ramena. Začuo se ponovo plotun i Radan oseti kako mu gori telo. Nestajalo mu je snage i popusti stisak. Kleknuo je na sneg dok mu je uglavi čudno odzvanjalo. Partizan se iskobelja i kašljući dotrča do jednog od
svojih vojnika i zgrabi pušku od njega, dotrča do Radana, i divljački ga udari kundakom po glavi. Radan se izvrnu napred na sneg, ali je još bio svestan. Začu se još dva pucnja i oseti kako mu ponovo gori u leđima. Sklopio je oči izgubio svest.
„Ovaj je mrtav“, povika jedan od vojnika kada se nagnuo nad dečakom. „Skinite mu uniformu i ostavite đubre nek ga vukovi rastrgnu“ teško je izgovorio partizan još uvek teško dišući od Radanovog stiska.
„A šta sa njim“ upita jedan vojnik i pokaza na Radana.
„Nek crkne tu sa fašistom, tako prolaze neprijatelji svog naroda. Proverite u katunu jel ima oružija i stoke i ako ima poterajte je u štab“ izgovori partizan i komandova pokret. Krenuli su krenuli u koloni, jedan po jedan terajući stado i zamakli u pravcu šume. Za njima je ostao katun u plamenu.
Sneg je prestao da pada. Polako je otvorio oči. Bol u glavi je bio nesnosan, pokušao je da se pomeri ali telo nije slušalo. „E Radane, kukavče jedan“ padne mu na pamet. Nekako podiže glavu i počne da puže ka Medi. Vuk je bio već hladan i ukočen. Pribio se uz njega i zaplaka. Tog momenta je začuo graktanje gavrana. „Eto doaka ti meni, posle tries godina“ teško izgovori Radan dok mu je krv curila liptila iz usta. Ponovo je na momenat izgubo svest i kada je otvorio oči video je gavrana kako stoji blizu njega i radoznalo ga gleda velikim crnim očima. Poslednom snagom trgne rukom i zgrabi gavrana. „Vrag ti materin. Nećeš majci, rekoh ti ja“. Gavran se uplašeno trzao u ogromnoj Radanovoj šaci, zatim se umirio i tužno graknuo.
„Aj, beži, grakćo još triest godina“ i pusti gavrana koji uplašeno odleti na obližnje drvo. U ruci mu je ostalo jedno njegovo pero. Crno, crno kao noć. Nebo je u daljini bilo sivo i polako je tamnilo i stopilo se sa bojom pera.
„Jutro je“ pomisli Radan i sklopi oči. Sneg je ponovo počeo da pada sve jače i jače i prešao je u mećavu. Polako je prekrivao golo telo sitnog nemačkog dečaka, velikog vuka i ogromnog čoveka koji je čvrsto u ruci držao jedno crno pero. Mećava je prestala tokom noći i planina je osvanula ponovo čista i neokaljana. Nije više bilo ikakvih tragova, samo je usamljeni gavran tužno graktao na drvetu gde je nekada bio katun Radana od planine.
(napisao acavnk; objavljeno sa njegovim odobrenjem :))
Bre - je poštapalica, koja služi za sve bre!Bre, bre.
Bes - e, ljudi moji..svašta ima i svašta živi na ovoj planeti, da se usereš od muke, ali bes, ne bre...što bre bes. Niko tu nikom nije kriv, mada je omiljen sport traženje krivca, najbolje ako postoje neki dežurni krivci. Krivi su svi. Popiždeni na sebe sami, a bes ispaljuju kao torpeda na druge. Mada ima i ona druga vrsta besa, kada se neko baš dobro potrudi da izvuče najgore iz tebe, pa pukneš i jebeš ga onda...onda sebe podsetiš da se na zlo tako ne odgovara, u stvari ne odgovara se nikako...i zapetlja se ja oko ovog besa, kao kuče sa lancem oko drveta (samo da se ispetljam, pa nastavljam...)
Bol (jebote koliko reči na b su grozne!) - preporuka: analgetici, samo ako jako boli...a ovo drugo, boli pa prođe ili boli i nikada ne prođe...e tu je već situacija van kontrole i priča završena.
Bolest - e, opet, kakvih bre sve ljudi ima. Oni tamo što su zaključani su potpuno zdravi, u poređenju sa ovim bolesnima na slobodi. Ona druga bolest...ne bih mnogo da filozofiram, ali uglavnom odražava stanje duha, bar kod mene.
Budala - opet ista stvar, budala je onaj koji je dobar (uvreženo mišljenje), a budala je onaj, koji u to veruje.
Bog - bez tendecije za raspravom...mnogo ga spominjemo u raznim kontekstima. Služio i u dobre, a bogami (evo primer - spominjanje) i u vrlo loše svrhe. Viša kosmička sila, koja nas prožima, a ne znamo da je prepoznamo, u mnogim slučajevima, na žalost.
Biti- zna li neko odgovor? Možda je samo dovoljno "biti"....
Bitisanje - e ni to nisam sigurna?? Znam samo da možda neki nisu za "bitisanje", ali nije moje da sudim.
Borba - eh...to je tek podugačko objašnjenje. Svi imamo životinjske instinkte, negiali mi to ili ne...
Blah - u nedostatku reči, kada ti je, recimo, dosta objašnjavanja ili nekoga ili nečega.
Boja - crvena, narandžasta, žuta, plava...Moje boje. Boje svi prepoznaju, čak i oni sa hendikepom, možda bolje od nas, koji dobro vidimo. Vidimo li?
Bežanje - od toga nema ništa, sem u slučaju da te neko stvarno juri da ti naudi, onda trk!
Brazil - i tamo ću da odem, kada stignem. Čim pre, to bolje.
Batine - protiv. Može da posluži slab udarac kod dece, kada treba da se prekine neki konflikt, koji preti da se produbi i prolongira, sve ostalo je sranje ( u vezi batina).
Brod - kuda plovi? Moj ćale kaže Dnjeprom...a ja ne znam...
Bermet - mnogo dobro vino, preporučujem. Srce se smeje od njega.Ali samo u manjim količinama.
Biftek - ...šta ću kada volim???
Bitometrija - da li može da se primeni na ljude?
Blaziran - tuga...bre.
Blef - služiti se samo u dobre svrhe i ako imaš muda.
Kao što pravila nalažu - predstavljavmo slovo A (na slici nije slovo A, ali doćićemo jednom i do V)
Anđelija - Sedimo u voćnjaku, u nekom hladu. Osetim da se ritaju oboje u stomaku. I njima je vrućina. "Eh, kada je moja baba Đeka...." kreće Predrag po koji put neku od interesatnih anegdotih vezanih za njegovu babu i po običaju, interesatno nam je i pažljiv ga slušamo. U jednom momentu ga prekidam. "Je li ćale, nikad mi nisi rekao da li je njoj pravo ime bilo Đeka ili ste je samo tako zvali?" "Ma, jok bre...nije Đeka, zvala se Anđelija," kaže Predrag i pogleda me značajno. Ja stavljam ruku na stomak. Od kada su mi rekli da su dečak i devojčica, znala sam kako će dečak da se zove, a od tog momenta svi smo znali kako će da se zove devojčica. I da, nasledila je te gene, ne verujem u slučajnosti.
Altruizam - reč, koja u meni izaziva drugu reč na slovo A, ambivalenciju; izgleda da sam rođena sa tim da po instinktu volim ljude i čovečanstvo, ali nekada sam ubeđena da je neka greška u mom genetskom kodu. U stvari , vrlo često se uverim u to, a opet me vuče taj altruizam.
Alternativa - uvek mora da postoji i onda kada je nema, zato sam i ubeđenja da su neki od nas postali pravi iluzionisti.
Astigmatizam - vrlo neprijatna nasledna očna bolest, sva sreća pa nije toliko jaka dioptrija, pa ne moram baš mnogo da naprežem oči. U nasledstvo obično dobiješ neku bolest, manu, možda i po neku vrlinu, ali retko kada veliko imanje (materijalno)...moje bar zvuči dobro!astigmatizam! Gospođo imate li nešto što ste nasledili? Imam, astigmatizam (ponosno).
Aritmija - takođe, nasledstvo.
Aleksandar - Veliki, Gordijev čvor,Persija i jedna draga osoba, koja ima dva nika na slovo A. Rekoh da ne verujem u slučajnosti.
Asocijacija - to je ono kada vam neko nešto priča, a vi vezujete razne slike u glavi u kontinutitetu..kod mene to zna da ide u beskraj i ne znam onda odakle sam počela sa asocijacijama u glavi, pa se dešava da (prividno) pričam nepovezano, onda moram da objašnjavam ovo pojavu asocijacija u mojoj glavi. Očigledno da imam bujnu maštu.
A kako to? - vrlo često pitanje, u našoj kući, na koje, iskrena da budem nema mnogo, čak i uz uvek dobru volju, dobrih objašnjenja i odgovora.Tako se raste. Onda je najbolji način da ni ne pokušaš da slažeš.Teško, ali izvodljivo.
Anarhija - nešto na šta smo se mnogo ložili kada smo bili klinci - padavičari, misleći da je to odgovor na sve (anarhija ili peace for all), ali u zrelijim godinama, shvatili da je već tu, anarhija mislim, svuda oko nas i da nije mnogo prijatna, šta više. Jednio preostaje da se s vremena na vreme presabereš, oduzmeš i dodaš i nastaviš dalje.
A nemoooj sadaaaaa! - fraza, koja odražava negodovanje, takođe, vrlo česta u našoj kući, ali opravdana i dočekam je sa smeškom, jer je nije smislila gospođica, kako ona misli - kako sam i ja mislila u njenim godinama. Tako da je negodovanje, kod nas, svrstano u slobodu govara do neke određene granice.
Azra - naravno, mislim na grupu "Azra", i na filigranske pločnike, ali jedna rečenica mi ipak odzvanja u glavi (mada je Štulićeva) "Balegari ne veruju sreći"...A kako bi?
Ana Karenjina - nikako da je svarim sve ove godine. Ne zamerite (evo ga altruizam), a i ako mi zamerite, "nije šećer u vodu".
A koji ti je moj? - nedostatak reči i odbijanja da se raspravljam. Umesto uptnika, trebalo bi da stoji tačka, jer je izgovaram, mirno, kao izjavnu rečenicu.
Akapulko - možda jednom i odem, ako stignem.
Argumentum bakulinum - kada ti padne mrak na oči i u odsustvu svake tolerancije, ovaj argument bih vrlo rado primenila na neke osobe, ali do sada nisam. Dakle dokazivanje batinama.
Art - asocijacija na jedan blog , koji ovde čitam.
Astronaut - to je ono što je većina nas htela da bude, kada porastemo, ali nismo...sada samo gledamo u zvezde, koje su odavno već umrle i imamo ili osećaj da smo mali i bezvredni ii da smo veliki i jaki, zavisi od Afiniteta (još jedna reč na slovo A).
Anksioznost - to je reč, koju baš ne volim, ali nažalost, svi se sa njom borimo ovako ili onako (i nije neko objašnjenje, ali ...)
Asterion - moj nik, minotaur; Borhes. "Godina mi plaća danak u ljudima, a u čatrnji ima vode. Umeni se stiču kameni putevi. na šta se mogu požaliti. U predvečerja, bikovska glava mi oteža."
A šta ćemo sada? - ovo može da se protumači na više načina. Kao krah, kao samo na izgled bezizlazna situacija, a može da bude i šala, zavisi od konteksta, situacije i ljudi.
Afirmacija - ide li to?
Apatija - vrlo česta pojava poslednjih godina. Boriti se golim pesnicama, protiv nje, sem ako nije žutica u pitanju, a onda je to simptom.
Anatagonizam - sam protiv sebe, sam protiv svih, nekoliko protiv jednog i hiljadu kombinacija sa "protiv"..najgora je sam protiv sebe. Kada ne bi bilo ovoga, možda bi nešto i bilo od nas...
Anima - duša...ima srodnih duša, koje se poznaju hiljadu godina, verujte, znam jednu takvu dušu.
Gledajući posvetu na knjizi, koju je stalno nosila sa sobom u torbi, pa onda jedno vreme zaboravila...i sada kada se podsetila,Tanja je duboko osećala, da je dobro što nije obećala, da nikada više sam i prazan bez nje neće osvanuti. Jednostavno. Nije imala hrabrosti za takvo obećanje, a i bila je teška "na obećanjima". Odluka, ispostavilo se kasnije, je bila ispravna. Na žalost. Bila je okrnjena kao biće, ali zadovoljna i dobro sama sa sobom. Mogla je da zamrzi mnogo ljudi i situacija, mogla je da nosi bes celog života u sebi i da zle namere prenosi drugim ljudima, ali nije, smatrala je to za uspehom, pobedom. Dok je to veče šetala Slavjom, takođe je znala da ta ogrlica od onyxa čeka baš nju i da će joj doneti san. Detetu kome je bila potrebna krv, prijateljica, koja se izgubila u velikom gradu i rastanak kod "Londona", kada mu je mirne duše i sa osmehom pustila ruku i nije se ni okrenula za njim. Probudila se u vodi.San joj je izašao kroz svaku poru na telu. Uhvatila je kamen kažiprtom i palcem i osmehnula se.Ono što je Tanja oduvek tražila je mir. Sada je znala da dolazi vreme spokoja, bezobzira na životne okolnosti, na iskrivljenost situacije, bezobzira na priče, koje je slušala,a iza sa sigurnošću videla i osećala drugu pozadinu. Vremena nije imala za gubljenje. Zašto bi uostalom? To ju je i umoralo i pravilo crne krugove ispod očiju. Setila se opet posvete i predivne opaske o Mulen Rouge.
Knjigu nikada pročitala nije. Ali hoće. Jednog dana. Lice žene , sa bisernom minđušom je odavno zove. Znala je šta knjiga hoće da joj kaže. Ostala su sećanja na svitanja tog leta 2005.god. I poneke mrlje od kafe.
Ponekada šetaš u mraku i pogled vuče na gore, da gledaš u nebo, da pronađeš između oblaka po neku zvezdu, ali STOP, moraš da pogledaš i dole, jer vrlo lako možeš da se sapleteš, izvrneš zglob, padneš, upadneš u rupu, a to boli...i onda zaboraviš na nebo. Znači onda malo u nebo , malo u zemlju....pazi kuda gaziš, pazi gde gledaš...u mraku.
"Vec simptomatično konzumiram mrak
Ponovo budan iznova lud
Jer samo noću radi ljubavi konzulat
Na čija vrata moje srce kuca uzalud?!..
Dal' senke goni kasnog taksija far
Il' sjaj u oku pali san od stakla
Samo na tren na tren je dovoljan tek tako
Da sujeta zaboravi tu raskrsnicu pakla
Na kojoj stoji neki voštani ja
Brojim trenutke te posljednje sa tobom
Ma ne, ne drhtim to me probija vetar
Dok trguješ tim usnama ko second-hand robom
Priča o tebi težak usmeni rad
Otme se pelin pa se otme i reč
Moj gorak osmeh možda prevari druge
Dubok uzdah kada grudi zagrebe kao skreč
Iskreno toplo moje poslednje zbogom
Ko kišno nebo kad se našminka dugom
Skrivena iza svojih dečjih godina
Čik me potraži u nekom drugom!"
Pljuštala je kiša. Opet neki zastoj u saobraćaju. Zadubljena u svoje misli, rasute u kapljicma kiše i nekako udobno sama sa sobom u njima, uspela je, na izgled nekom drugom, umorno, da izgovori "Do Terazija, molim." Sela je kraj taksiste, jer tako je bilo svejedno po tom danu, tako svejedno. U toj gužvi i koloni automoblila koji su mileli, nervozno, kao neki uspaničeni insekti, koji nemaju gde da pobegnu. Po kiši i mokirim ulicama, u toj gužvi, imala je još više prostora u sebi. Gledala je kroz prozor i samo posmatrala. Ljudi u kolima, nervozni, umorni, nasmejani..svakakvi. Svuda ih je bilo. Čudilo ju je zašto je to iznenađuje. Zar je važno ko su oni? Zar je važno ko je ona...Taj dan ne. U stvari uopšte nije važno. Odjednom ju je iz misli izvukao glas taksiste "Gospođo, zapalite vi slobodno, ako ste pušač, ionako smo se zaglavili u saboraćaju," širok osmeh i "zlatan zub". "Pa, mogla bih," osmehnula se koliko su joj mišići na licu dozvoljavali."Znate, ja baš pomislio da odem kući, šta ću po ovoj kiši bre, evo samo vas odvezem, pa ću da idem kući. Moja žena i ja imamo troje dece..."Ana je klimala glavom..."Zašto mi ovaj čovek ovo priča?"nije joj bilo jasno, ali osmehivala se i dalje, i slušala...."Ma, dobra mi je žena i deca su mi dobra......" i cela priča o familiji...."brinem se jedino za ovog starijeg sina, ja mu kažem, 'ajde da ti kupim neke original patike, on kaže neka tata neću, 'oću one jeftinije, mnogo je bre pažljiv, bojim se da nikada neće biti muškarac od njega...."Ana je htela da mu kaže da je dečko pažljiv možda samo zato što poštuje oca i razume da radi ceo dan, ali odustala je....Terazije. Ana je volela kako tamo pada kiša...
Taksista br.2
"Pa, ja Gospođice stvarno ne znam šta je ovo danas, ma uopšte ne znam šta je bre sa ovim narodom, ništa ja tu ne razumem. Danas , eto zatvorili Kneza Miloša(? - teško, pomisla je Ana i smejala se glasno u sebi, svojoj asocijaciji). ovi rezervisti traže neke pare. Ma ko i h je terao da idu tamo?" Čovek je bio ljut. Baš ljut. Ana je sedela na zadnjem sedištu i opet kilmala glavom. Bio je ljut na državu, na ratove, političare, bivše, sadašnje vlade, na dođoše, na starosedeoce, na one koji su otišli, na one koji su ostali. Tu i tamo Ana je promrmljala "Mhm, u pravu ste..." Počeo je da maše rukama, kao da do sada nije imao priliku nikome da se izjada ili je sav bes iz njega eskalirao na toj ruti. Već je počela da brine, da će da strada u nekom glupom saobraćaju zbog nečijeg besa. "Pa, u pravu ste, ali nekako moramo da se pomirimo sa svim tim, jer kako da nastavimo da živimo..." Pokušala je ona da ga smiri, bar do ulice. Platila je čoveku vožnju i njegovu ljutnju, onom prvom je platila generalno nerazumevanje prema pažljivim ljudima. Svašta se danas plaća...
Veče
To veče je pila neko fino vino. Osećala se odlično i udobno, Povremeno,ali samo na kratko se pitala da li je i njemu tako dobro kao njoj. Nije mogla ništa da mu vidi u očima sem umora, možda. Onda je dopustila sebi da uključi brisače na šoferšajbni svoje percepcije prema njemu.Ionako, nije mogla da mu pomogne, jer je nije ni tražio , a i kada jeste, nije bilo jasno za šta.Možda u stvari uopte ništa i nije bilo zamućeno...Ali je ipak uključila brisače.
Prolazili su kroz neki park, noću, pre vina.
"Gde su bre , ovde ljudi, danas toliko ljudi, ovde pustara!?" smejala dok se borila za vazduh."Nema bre ovde ljudi, svi normalni spavaju, a mi ćemo umreti," ponavljala je Tamara, već neki put to veče, Opet su se svi smejali. On se nadovezao..."Nema ovde ljudi Ana dušo, ovde žive samo šumske koze." "Kakve bre sada koze, šta lupaš?" "Jeste, jeste," nastavio je Zoran,"i hrani se šumskim jagodama!". "Ana, dušo da ti kažem, " zagrio ju je oko struka, "jeste, hrani se šumskim jagodama, a ono što ne pojede, pravi slatko i zimnicu!" Smeh. "Pa, za palačinke!" Ana se uhvatila za neko drvo, srce joj se smejalo. Oni su se zaustavili i gledali u nju. "Ništa, ništa, samo vi nastavite, ja samo pokušavam da dođem u kontakt sa prirodom," rekla je kroz smeh. "Moj prvi roman, evo obećavam, zvaće se - Od koze do plačinke-" Smeh se orio kroz park. Bar se njoj tako činilo, ili se orio u njoj. "Odlično!" uzviknula je Tamara.
Noć
Nestala je negde u vinu i razgovoru (sa uključenim brisačima).
i...
Taksista br.3
Vrhunac. Odremao je većinu rute. Džabe se Ana upinjala da gleda na put, kada nije imala volan i kočnice.Vino je popuštalo i bleda je stigla kući.
"Ujutro ću umiti ovaj dan sa lica i ostaviti sam ono što je dobro," razmišljala je u polusnu. "Ionako je svaki dan akutan, sam po sebi, bar za sada...." Tada su počele da joj je mešaju crvena, narandžasta i žuta boja. Slivale se jedna u drugu u nešto toplo. Toplo je kraj njega pomislila je.
Ujutro...On je uspaničeno primetio posle dva sata, da je modra i hladna. Samo kada bi znao da joj je bilo toplo kao nikada u životu....
"Majmune, pazi malo bre, kako to voziš, bem ti sve!" urlao je Nemanja u kolima, ne znajući zašto je toliko besan. Da li zbog gužve u saobraćaju, da li zbog šefa drkadžije, da li zbog toga što sve to u stvari nije bilo važno. Stajao je u koloni, besan i preznojavao se. Tik uz njega se zalepila, jedna "buba", ljubičasta. Nemanja se osmehnuo. "Ne mogu da verujem da ovo još uvek voze, ali ipak nekako je..." Misli mu je prekinula, slika žene, koja je sedela u "bubi". Nemanja na trenutak, nije imao misli, nije bilo ničega. "Bože, kako je lepa. Kakav pogled." I ona je gledala u njega. Oči su joj bile sjajne, čak i kroz stakla se videlo. Ali bila je pomalo umorna. Nemanja se pitao zašto i u glavi smišljao svakakva scenarija, kako da izađe iz kola i da uspostavi neki kontakt sa ovom ženom. "Ma, neee..glupo je...." "A možda i nije, nemam ja dva života..." U tim mislila i pogledima ga je prekinuo neki udarac, pomislio je da su ga udarila druga kola...ali ne, pogled mu je bio zamućen, preznojavao se i počela je da ga obuzima neka neobjašnjiva anksioznost...hladan znoj, sve hladniji, jedva je disao. "Jebote, šta se dešava?" Počeo je da paniči. Opet je pogledao u onu ženu. Gledala ga je zabrinuto. "Bože , kakav pogled ima...." Misli su mu se prevrtale po glavi dok je srce udaralo tako snažno da je mislio da će ekspoldirati. Rojevi misli. Jedna na drugu..jedna preko druge. Sve brže i brže. Brže. U spirali su se kotrtljale u bezdan. U momentu pre totalnog mraka, još jednom je pogledao u oči žene i poslednje što je video kako istrčava iz kola, prema njemu, osmehnuo se...čudno. Potpuni mrak.
"Budi se! Zovite doktora!" Čuo je glasove, ali nije imao predstavu gde se nalazi, možda čak ni ideju ko je on. Kroz zamračene hodinke mozga, prolazila je slika očiju one žene iz "bube" ...kakva sad "buba", nije mu bilo jasno, samo je znao da postoje neke oči, neki pogled. Odjednom shvatio je da čuje, neke čudne zvuke. Aparati..shvatio je..čuje je otkucaje srca na nekom neživom monitoru. Uspeo je da progovori. "Šta se desilo?"
"Gospodine, molim smirite se sada. Stiže doktor. Imali ste sreće. prosto neverovatno..." govorila je sestra, sa blagim osmehom.
Sreće. Kakve sreće? "Ah, evo stigao je doktor."
Nemanji je i dalje bilo teško da izoštri sliku, pokušao je da gleda u doktora."Gospodine Antonijeviću," počeo je doktor smirenim glasom da ispaljuje razne terminologije skoro po abecednom redu. Nije Nemanji mnogo trebalo da shvati šta je u pitanju. Srce. Doktorove rečenice su isćezavale negde u vakuumu...srce. Zašto srce? Vodio je prilično zdrav život. Sa svojih 37 godina, nije se mnogo izlagao riziku. Šta da je umro? Nikome ne bi nedostajao..dobro je, to je dobro..srce.
"...da nije bilo one žene i te strašno nesrećne okolnosti, verovatno sada ne bi ležali ovde. Neko od gore vas stvarno voli..."
Neko od gore? Šta priča ovaj...Žena? Iz "bube"?
"Doktore!" Nemanja je prekino doktora."šta je bilo sa onom ženom?"
Doktor je nastavio tišim glasom. "Mislimo da ćete se brzo oporaviti. Može se reći da ste zaista imali sreće.Ta..žena... istrčala je iz kola da vam pomogne i na nesreću ...auto iz drugog pravca ju je pregazio..."
Neko od gore? Neko od gore!
"Zajedno su vas dovezli u bolnicu. Oboje ste bili u kritičnom stanju, ali ona nije imala šanse.Žalosno..ali sreća po vas, našli smo brzo njenu dokumentaciju..isto godište, ista krvna grupa, nema porodicu i još dobrovoljni donor organa...tako da smo morali pod hitno da uradimo transplataciju, da spasemo bar vas...Dobile ste njeno srce, koje takođe nije potpuno zdravo, ali dovoljno da još dugo poživite." Doktor se nasmejao. Nemanji se okrenuo plafon. Stavio je ruku na grudi. Zavoj, gaze, drenovi...a u grudim je kucalo srce. Ne njegove, nego njeno. Osetio je preskakanje, nekoliko ekstrasistola. "Bože, taj pogled..." Kao da je mene izabrala...da mi pokloni srce. Srce...kako na silu otrcana reč. Organ, samo organ..pumpa. Opet je osetio ekstrasistolu. I dalje je držao ruku na grudima.
hteo je da plače. Ali nije. Nije bilo suza. nije bilo razloga. Nije bilo tugaljivih osećanja. Važno da je srce kucalo. Njihovo. Nje nema više. On je još uvek tu, za sada...nosiće ga u grudima, još neko vreme, za oboje..i taj pogled.
Rasplićem pletenice crne kose od sna. Upletene klasjem razbijenih iluzija,gazim po srči i razotkrivam komad po komad. Razumem umom, dušom odbijam gomilu. Klizim lagano ledom, koji gori. Gledam unutra. Posmatram spolja.Slažem, već dugo, mir, pažljivo kao mozaik. Svaki mir ima drugačiju šaru. Strahove sam satrla u prah. Ne mogu mi ništa, sem da me se boje. Pogled mi daleko doseže, ali još uvek ne u beskraj, sem kada spustim teške kapke na svetlu gorućeg Sunca ili u tami modre noći. Smisao je samo reč, a besmisao antonim. Govorim samo onima, koji me čuju, ćutim onima, koji bi da im pričam 1001 noć. Tuga je nestala sa letom ptica, koje su odavno otišle i neće da se vrate. Sreća je spakovala svoje kofere i vozom krenula za njima. Razbijam život u kamenolomu na sitne komade i kao more ih oblikujem u bele oblutke, koje stavljam ispod jezika, dok pokušavam da nadjačam glasom buku. Posle ih bacam u oblake. Kapljice kiše puštam do usana i ližem kap po kap, tek toliko da osetim ukus. Dane berem kao maline.Svaka je drugačija. Koračam bosa po tkanju od snova, tkanju bezvremenom. U nekom vremenu, samo postojim. Dovoljno za sve. Kao oblaci,kao vetar, večita lutalica, kao orao u slobodnom letu. Duboko udahnem, zadržim dah koliko mi ljudska mašina dozvoljava...sve do onog izdisaja. Zbir svega je...dotakne me ili ne, sve ostalo je međućelijski prostor.
Izmaglica. Sedim na klupi i gorim od potrebe da iz sebe izbacim nešto na papir, u svojoj svesci sa kapljicom vode. Kao da sam ostala trudna od roja misli i da ih nekako moram poroditi na taj papir. Olovka i beli papir. Ali, pogled mi luta. Okruženje mu grčevito steže pažnju. Sedim na naslonu klupe. Vazduh je lepljiv. Lepi mi se za grlo, prolazi kroz nozdrve do pluća, steže alveole i kalveole. Teško dišem, ali mi na neki čudan način prija. Teško disanje me podseća na realnost, i prene me s vremena na vreme, jer je slika ispred mene skoro nadrealna. Čudno zelenilo. Mešavina zelene i sive, zimzelenog drveća u parku. Jednotsavno i mirno je, kao nekakav regiment, okupirala travnjak i klupe. Kao da nema izlaza, koji i ne želiš da nađeš. Oblaci su sivi. Teški, prelepi. Pitomo sivi, kao sumrak i neka čudna izmaglica, koja je, na varljivo oko, sumorna, ali izgleda kao neki zaštitni oklop, koji se prostire iznad drveća. Trava, dole, takođe zeleno - siva, mokra mekana...kao da te mami da legneš na nju, bezobzira na blagu hladnoću, koja lagano potresa telo. Gledam ispred sebe. Čovek u sivom mantilu sedi na zelenoj klupi i zapisuje nešto u svoju svesku. Zapiše, zastane i onda pogleda u izmaglicu i duboko uzdahne. Verovatno i on teško diše...i taj proces ponavlja. Sada već zainteresaovano i nemo pratim njegov govor tela. I on želi nešto da porodi na njgovim već žutim stranicama sveske. Ne vidim dobro svesku i olovku, ali papir je žut. Pitam se o čemu piše. O crvenim krvnim zrncima? O politici? O veri? Nadi? Prizmi?...ili možda nešto teže...ljubavi? Pokušava da napiše definiciju ljubavi? Osmehnuh se. To je nemoguće...ali pokušaja je bilo do plus, minus beskonačno (to je i neka formula...možda). U kratkim razmacima, čovek ispred mene, vadi neki papir iz džepa, pročita ga i vrati ga natrag u džep svog sivog mantila. Možda, jednostavno, sabira račune, za taj mesec...ali, ne nije to. Govor tela mi ne govori da su računi u pitanju.
Vadim iz svog džepa pismo. Još jednom ga čitam.
"...Ti, baš, ne znaš da postaviš jednostavno pitanje..." Osmehnem se i vratim pismo u džep. Duboko uzdahnem i napišem po koju rečenicu. Misli mi već lutaju, gledam u magučni izmaglicu, uživam untrašnjim bićem i izdišem lagano. Odjednom osećam pogled zalepljen za moja leđa i u moj sivi mantil. Zalepljen kao gusti, lepljivi vazduh.
Lagano se okrećem.
Klupa iza mene.
Na njoj sedi čovek u sivom mantilu, posmatra me. Drži crvenu svesku u krilu i neke papire. Očigledno nešto zapisuje dok skoro ravnodušno posmatra moje pokrete. Podilazi me jeza. Okrećem glavu napred i dalje vidim čoveka ispred mene, koji još uvek onako ritualno piše i gleda u izmaglicu.
"...Sredi misli....pričinjava ti se, malo si se okliznula u mislima..." govori mi razum.
Ponovo, ovaj put opreznije i laganije, okrećem glavu unazad.
Iza mene beskrajan niz. ljudi u mantilima, zeleno- sivim, sa sveskama i rokovnicima i raznim papirićima, što u krilu što poređanih po klupama. Ponavljajući istu radnju. Niz, dokle ti pogled doseže u perspektivi i negde se gubi u vazdušnoj...gubi se u izmaglici.
Vadim svoje pismo.
"...Ti, baš, ne znaš, da postaviš jednostavno pitanje..."
Ne. Izgleda da ne.
P.S. Dok pišem "izmaglica", konstantno grešim i pišem "izbeglica", zato će se i priča tako zvati...mislim da je vrlo smisleno...životne izbeglice.
Otkucava s' crkve i znam da je podne
Al' svejedno ostajem smotan u san
Dok mart nestrpljivo gužva kalendar
Ja nemam pojma ni koji je dan
Reli planeta, kako mi smeta
Jutro i veče, taj nebeski strob
Moj film o mladosti preti ironičnim endom
Pa poredim često rezultat i plan
Tek šaka ortaka, retka svirka sa bendom
Legnem sa tobom, al' budim se sam
Bordel planeta, kako mi smeta
Jutro i veče, taj glupi lajt šou
Pod mojim cipelama začaran put
Lažem da se ne bojim, što hodam a stojim
U mojim džepovima kusur je ljut
U želja fontanu uvek uskočim s' njim
Bez pitanja....
Sto mu futoskih kupusa! (negde u formatiranju particija izgubila sam sh, ch i ostale kvacice na slovima...ali to je sasvim druga prica)
Dobar dan, osmeh, mozete da mi date ovu glavicu kupusa (razmisljam, brojim, koliko nas je, valjda ce biti dosta za salatu)?
Jaooooj, a jesu ovo sve vasa deca?
Okrenem se....Nemam pojma ko su, prate me vec pola sata!
Mamaaaaaaa breee! Cuje se se ispod pink, zelenog i crnog kisobrana. Smejem se.
jesu , moji su.
Jaoj, kako je to lepo.
(Zeno, daj mi vec taj kupus, drzim novacanik u ruci vec 10 minuta!)
A sta vam je to?
Koje?
Pa, to! Pogledom mi pokazuje na stomak.
A toooo! Pa sta je? Debela sam!
A jaoj, ja sam mislila da cekas jos jedno..hahaha
Gledam u moj stomak, pa se nesto cudim, pa nije i neki..ali hajde
Daj bre zeno daj mi jebeni kupus!
Pa sto ne rodis jos, vidi kako su ti lepa deca?
E, matora sam ja, a i dosta je, a mogu ja da dobijem taj kupus?
Moze, moze....
Pakuje u onu kesu, onako , pozamasnija od mene, ne bih ni primetila da nije spomenula moju korpulenciju..,.***** li ga. Klinci umiru od smeha...
A sta ce ti ovolika glavica? Za salatu ti je dosta i manja?
Dosta mi i manja?
Nije mi dosta. Daj dve!
Jebote.
Pakuje mi onaj kupus i dalje brblja. Ispod kisobrana se ori smeh vec..smejem se i ja..jebote zeno nemoj da skrnavis kupus!
Kupus je kult!
Bar tamo gde sam nekada zivela..eh, da.
Platih ja onaj kupis idi zeno s milim bogom. Pojavljuje se autenticna trudnica, dok mi odlazimo. Cujem glas, jaoooooj, pa ti si trudna! A jel- ti to prvo?.....vec ne cujem glas...E, stvarno kakvog sveta ima...Nekog besmislenog. Smisleniji je kupus od tog sveta. Zato - kupusu, mi te obozavamo i klanjamo ti se. Iz kupusa smo nastali u kupus se vracamo!
(Ovde bi trebala sada da stoji fotografija nekog kupusa, po mogucstvu nekog banatskog, ali me mrzi da kacim)
I tako, toliko o besmislenim ljudima i besmislenim postovima i vrlo smislenom kupusu, jbg valjda se tako kaze.
Imali smo dobar rucak, odlicno smo se proveli otimajuci se za salatu.
Sledeci put kada me bude neko pitao tako nesto..sta ima gospodjo? Sta, sta ima, nema nista BRE?
Ma, nema nista, nemoj ni da pitas, samo daj jebeni kupus!
Tamna strana Me...ne
(Fotku sam dobila na poklon, hvala :))
Tamna strana meseca, tamna strana mene....mesec je, kako neko reče samo hladna i mračna stena, koja ne bi ni sijala da nema sunca. Šta ima tako loše u tami, u noći u mraku...sve je isto, potpuno kao kada sija sunce ili je upaljena lampa. Nekada ljudi vole da se zavuku u svoju tamu i tamo da im bude udobno, pri tom ne ugrožavajući nikoga. Tamo, tamo može svašta da se nađe i sa svačim da se pozabaviš, ako si voljan i imaš oči i hrabrosti da se duboko zagledaš. Nisu ponori zastrašujući. Mogu samo, ako ih dobro istražiš dignu još više. Ko može da tvrdi da u tami ništa ne živi ili ako živi da je obavezno zlo....I uostalom, svedoci smo smenivanja tame i svetla svaki dan, pa nas to toliko ne zabrinjava....ko se boji mraka još?
Danas,po ovoj vrućini...
Neko reče :" Pretvori sadašnji trenutak u najlepši trenutak svog života" Da li se svaki momenat života može oblikovati u najdragoceniji momenat jednog života ili više? Verovatno ne može. Pokušavati? Ima li smisla? Možda i ima. A danas po ovoj vrućini...izgarajući trenuci. Današnji specijalitet na meniju univezuma - kuvano čovečanstvo! Ko bi to uopšte i jeo? Možda neko ko ima jak stomak. I prolaze momenti velikom brzinom, uhvatimo poneki, ostali prođu pored nas kao svemirski brod u vorp brzini (ni ne vidimo ih), jednostavno ne možeš sve da ih pohvataš...ne po ovoj vrućini. I tako shvatiš u jednom od tih momenta, ironiju života u svom punom sjaju. Koliko ga volim, život mislim, istim intenzitetom ga i ne volim, ponekada. Telo ti je na jednom mestu (ne znam šta tačno kaže gps?), u jednom komadu, još uvek funkcioniše, nekako, ta mašinerija, savršena, a nekada tako glupa. Mozak ti nudi razne slike, sa nekim znaš šta ćeš, druge zgužvaš i baciš. Neke misli pohvataš, sklopiš neki pakt sa njima, jer rata je dosta, a neke jednostavno nestanu. Nema ih....pitaš se gde su li nestale. Osetiš posle da te nešto prvo golica iznutra, pa peče, kao kiselina, koja ti se penje uz grlo i preti da te izgori. Ne obraćaš pažnju, dok ne shvatiš da samo treba da zaroniš glavu duboko u sebe i da ih tamo pronađeš. I jebote, koji je to megalopolis od misli. Ideš kroz taj grad i pomisliš odakle sve to u tebi? A ponekada ništa, samo praznina i pustoš ili samo odjek sopstvenih koraka. I tako, po ovoj vrućini, gledaš oko sebe nešto sačuvaš, nešto zguvaš i baciš, fasciniran tom logikom (ironijom?), dok te univerzum proždire, jer si na meniju....ti čuješ neke odjeke iz dubine od kojih te pomalo podilazi jeza, tek da te rashladi, po ovoj vrućini ili da ne budeš tako vreo zalogaj....
Bajato.
Rok trajanja utisnut na dnu ambalaže.
Pričao je tiho i polako. Lice mu je bilo više sivo, nego bledo. Ocrtavla se blaga melanholija na rubovima obrva, iako se zaista borio da se ne primeti. Ali čudna svetlost mu je objasjavala lice na terasi. Svetlosni poluprstenovi u njgovim zenicama su treperali, dok je govorio o njoj. Ni sam nije bio siguran o kome priča i da li je to prava priča ili samo puko prosipanje sopstevnih impresija susreta sa njom. Ja sam ga nemo, više posmatrala, nego slušala. Rekao je da ju je video, slučajno u gradu. Nije bila lepa kao što ume da bude, ali nije izgledala ni loše. Imala je samo malo tamnije podočnjake i umorniji osmeh. Rekla mu je da se oseća teško. Teško u smislu, prave, materijalne težine, kao pozamašna čelična armatura; da je pomalo konfuzna, ali se "drži" (kao i uvek). Tako nešto je i očekivao od nje. Za nju nikada neće postojati neki konačni spoljaši mir. Možda taj mir u životu i nije nešto što je permanentno stanje u odnosu na onaj mir, koji se nosi u sebi. Njegovo stalno narušavanje, nekim "okolnostima" i čak, trivijalnostima, povremeno padanje, daje drugi značaj ponovnom podizanju sa zemlje , prljave...blatanjve, prašnjave ili samog, čistog betona. Pričao je i dalje tu nepovaezanu priču o njoj, srčući kafu, na čudnoj svetlosti. Pričao je i trudio se da ostane miran i pribran, ali lice mu se ipak povremeno grčilo u čudne grimase. rekao je da zna, da se ona svaku noć sklupča u samu sebe i bez zvuka pušta neke odavno neisplakane suze. Prvi put mu se učinila kao petogodišnja devojčica, koje se izgubila i očajno i kroz plač doziva roditelje, doziva neku utehu...ali njoj to ne treba. Samo je tako izgledala. Istina je bila, da ona nikada nije imla pet godina i da je oduvek bila to što jeste sada. Teško za razumeti, teško za voleti, teško za postojati sa takovom osobom.
Odjednom je prestao da priča, uzdahnuo i rekao: "Hajde da pričamo o nečemu....drugom? Kako si ti?" Osmehnuo se i zbrisao sa lica i duše taj susret. Pogledala sam u daljinu i pomislila kako se osećam teško, kao čelična armatura...ali brzo smo sve zabravili; do prvog susreta sa našim licima u ogledalu...do tada ćemo biti mirni. Dok je kiša padala, pili smo kafu, razmenjujući trivijalnosti, ne bi li oboje zaboravili na "susret", a ona je za to vreme bila u svom malom kavezu, nemirno šetajući kao panter u malom prostoru, čekajući da popijemo kafu i da se pogledamo u ogledalo i u duše...
"Tišina", odjeknuo je oštar glas u sudnici i prekinuo komešanje i sudarenje glasova i uzvika. Sudija je bio, već, vidno besan, nepristojnošću "publike". Ponašali su se kao gladne, razularene zveri, čekajući na plen.
Konačno je nastao tajac.
"Više sam vas puta zamolio za mir u mojoj sudnici! Bude li još ovakvih ispada, bićete isterani iz sale," rekao je sudija, opet ljutito, ali sada već smirenije.
"Gospodine tužioče, imate reč. Svedok je vaš."
Svedok, ujedno i krivac (već su ga svi posmatrali tako, bezobzira na onu floskulu - svi su nevini, dok se ne dokaže suprotno...ima li uopšte nevinih?), sedeo je na klupi. Skrušen, sam pred masom. Dlanovi su mi bili oznojani, srce mu je lupalo ritmom ludila, a u glavi..u glavi mu je bila praznina, beskrajna praznina, koja je morala da nastane od siline i stampeda misli. Od mnogobrojnih pokušaja, da shvati zašto baš sedi tu, sada, pred ovom masom. Njegove plave oči su bile mutne i dobijale nijasnu sive. Sivilo mu je obuzelo celo lice i telo.
"Gospodine Glasniću, izjasnili ste se, pred ovim sudom, nevinim. Tačno?" pitao je tužilac, uvežbanim tonom i gestikulacijom, ali opet nekako vrlo lično, što je svedoka na trenutak zbunilo.
"Da, jesam," odgovorio je "krivac", prilično nesigurno.
"Možete li nam objasniti, kako to, onda svi dokazi govore protiv vas? Kako objašnjavate svoju nevinost?" prodorno je tužilac gledao u njegove oči. Pogled je odjednom promenio smer. Sive oči "krivca" su sada gledale u oči tužioca, ne bi li nešto videle tamo...ali tamo nije bilo ničega. Prešao je pogledom po sudnici. Ni u jednom pogledu nije ništa video niti pronašao, sem nekakvog slatkog isčekivanja čina linčovanja. Kao da je posmatrao gomilu strvinara.
"Gospodine Glasniću! Nestrpljivo čekamo vaše objašnjenje," prodrao se tužilac, sa velikom dozom sarkazma u glasu. Tu i tamo se čulo odobravanje u "publici", ali je gomila još uvek bila pod utiskom poslednje sudijine opomene.
"Tako je. Smatram da sam nevin za ono za šta me optužujete, bezobzira na svedoke i dokaze. Tačno je, nemam ništa da kažem u svoju korist. I, da, tačno je, plakao sam nad mrtvim telom beskućnika na sred ulice i tačno je da su me mnogi videli, nagnutim nad lešom, ali ja ga nisam ubio. Rekao sam mu samo ono što je želeo da čuje, ono na čemu je insistirao. Posle toga, on je jednostavno legao....i umro."
Opet se čulo smejanje i bes iz "publike".
"Pa to što vi nama pričate je nečuveno! Neke bajke. Smatrate li da smo toliko glupi ili nas hladnokrvno ismejavate? Ako je tako, kao što uporno tvrdite, da li biste onda, konačno, hteli sa nama da podelite, to tako bitno, što ste rekli tom jadnom čoveku," rekao je tužilac, sarkastično, razmetljivo pokazujući rukom na "publiku" i porotu.
"Ja bih možda i hteo...ali ne mogu. Moglo bi i vama nešto da se desi...kao onom čoveku... da umrete."
U sudnici je odjekivao smeh, uzvici negodovanja, čak se čulo i par "Na smrt!"
"Zahtevam od časnog i uvaženog sudije, da svedok ispoštuje moje pitanje!" opet je arogantni tužilac podviknuo.
"Mir u sudnici!" sudija je opet udario drveni čekićem. Konačno, opet mir. Sudija se lagano okrenuo prema svedoku. U sudijinm crnim, sjanim očima videla se iskra u obliku polu - prstena. Osmehnuo se svedoku - krivcu. "Molio bih vas da odgovorite na pitanje tužioca....slobodno," ovo "slobodno" je izgovorio nekako potpuno mirno i sa odobravanjem.
"Dobro," uzdahnuo je gospodin Glasnić i počeo da izgovara rečenice, one koje je onog dana na sred ulice rekao nesrećnom beskućniku.
.......................
Naslov u dnevnim novinama
"Neobjašnjiva smrt desetine ljudi u gradskom sudu"
"Neobjašnjiva smrt, svih prisutnih jučerašnjem suđenju gospodinu Glasniću, osumnjičenom za ubistvo beskućnika u ulici Kneza Miloša. će i dalje ostati misterija. jedini preživeli - sudija i sam gospodin Glasnić, su u pritvoru i apsolutno ne daju nikakve izjave, čak i samoj odbrani. Ne izgovaraju ni jednu jedinu reč, ni za javnost, niti bilo kakvim organima vlasti. Kakva veza, postoji između renomiranog sudije i okrivljenog i dalje ostaje nerazjašnjeno."
Everything changes when you think about it,
there's not much you can do about it.
But another broken Irish sat on park bench,
Feel his life like a gut wrench,
like it's passing him by.
So I feel like change,
I feel like walking out and standing in the rain.
I feel like change,
I feel like change.
Everything changes as you stare at it,
we've all learned to live with it.
But another bag lady, beggar man, thief,
another low flyer came to grief,
can barely stand.
So I feel like change,
I feel like walking out and standing in the rain.
I feel like change,
I feel like change.
I never wanted to write this song.
It won't hel what's going on-
When we look at what's going on,
two rights could make a wrong.
eel like change, feel like change.
This is such a pointless fight.
Two songs won't make it right.
Three songs won't make it right.
Maybe a hundred songs might make it right.
Sing it.
So I feel like change,
I feel like change,
I feel like change.
And so I feel like change,
I feel like change,
I feel like change...
Koračala je brzo, po mokroj ulici, zadubljena u svoje misli, tu i tamo sudarajući se sa po kojim kišobranom. Promrmljala bi samo tiho "Izvinite" i nastavila dalje, u jednoj ruci držeći providni kišobran, a u drugoj grčevito stežući papirć. Dlanovi su joj bili oznojani, tako da nije bila sigurna, da li je papir bio mokar od kiše ili od znoja. U sebi je ponavljala adresu i broj, kao neku mantru. Sada je već bila u toj ulici, falio joj je samo broj. Preko kišobrana, gledala je sa leve i desne strane ne bi li pored raznih natpisa nas radnjama, prepoznala.....pekara "Kod Skajeskog", butik "Ladies", kafana "Božur"....počela je polako da odustaje, jer nije videla ni broj ni natpis, kada joj se pogled vratio.... Antikvarnica "Sat". Osetila je istovremeno i olakšanje i naglu napetost. Zastala je na momenat, duboko uzdahnula i onda odlučno krenula ka vratima. Lepa, drvena vrata, fino izrezbarena veštom rukom i teška mesingana kvaka.
Stavila je ruku na kvaku, ponovo uzdahnula i ušla. Čuo se zvuk staklića, koji upozoravaju vlasnike i zaposlene da je neko ušao. U antikvarnici nije bilo mnogo ljudi, ali je na prvi pogled bilo mnogo interesantnih predmeta. Pogledom je pokušala da prepozna zaposlene. "Mora da je onaj, " pomislila je i uputila se prema čoveku, srednjih godina, prosed, sa čudnim naočarima na nosu, koji je objašnjavao jednoj gospođi finese oko jednog prilično starog teleskopa. "Izvinite, što vas prekidam..." rekla je nesigurno i u trenutku je bila ljuta na sebe zbog toga. "Izvinite, ali meni bi hitno bio potreban vlasnik ove antkivarnice." Čovek ju je pogledao prilično ravnodušno i jednostavno pitao "A, zašto?" Nije htela pre gospođom da objašnjava mnogo. "Treba mi vlasnik. Ovo je nekada bila zalagaonica, zar ne? A vlasnik je još uvek ista osoba, koliko sam se ja raspitala." Čovek je potvrdno klimnuo glavom. Sada je već imao drugačiji izraz lica, ali grimasa nije dugo opstala na jegovom licu da bi ona mogla da primeti nešto. "Momenta, samo, molim Vas," rekao je gospođi, a nju je lagano pomerio malo u stranu. "Dajte mi pet minuta, da završim razgovor sa ovom gospođom i odvešću vas do njega. U redu?" Klimnula je glavom. Kada je mogla da čeka toliko dugo, mogla je da pričeka još pet minuta. NIje se mnogo osvrtala da gleda predmete oko sebe. Bila je nestrpljiva, a uostalom ono što je nju zanimalo sigurno nije bilo među njima. Stari mesingani sat, okovan gvožđem...među ovakim predmetima...nikako.
Odlutala je u mislim i dalje stiskajući onaj papirić u dlanu. Bio je izgužvan, a sada i mokar, ali slova su se jasno videla. Nije mogla da razume oca kada joj je davao taj papirić pre nedelju dana, dok ga pratila u starački dom. Sat, kakav sat, zalagaonica, gde....? Zašto? On je samo ponavljao da uzme papir i da nađe sat. U tim mislima ju je prekinuo čovek. "Možemo sada da krenemo, " rekao joj je. Pomislila je kuda da krenemo....pa nije tako velika radna. Međutim, iznenadila se, kada ju je doveo do vrata iza pulta. Stepenice, koje su išle ka podrumu, predpostavlja je. Krenulu su dole. Iako je počela da oseća jezu, dok su silazili, nije se bojala. Samo je htela taj sat. Došli su do drugih vrata, Ova su bila još teža i starija. Čovek je pokucao i ušao unutra, nju pridržavajući za lakat. Prostorija je bila ogromna, ogromna biblioteka, ogormni radni sto, ogromne crvene plišane zavese, i ogromna fotelja u kojoj je sedeo starac i čitao knjigu. "Da?" rekao je, ali pogled nije dizao sa stranica knjige. Knjiga je bila stara, takođe, uspela je samo da pročita Erazmo Roterdamski...."Ova gospođica je htela da popriča sa vama oko zalagaonice," rekao je čovek i u trenurku se izgubio. Našla se u tišini sa tim starcem. Podigao je pogled i posmatrao ju je. Tišina. "Kažite.", rekao je mirno i staloženo, baš kao da je imao toliko godina koliko je imao. "Vidite, stvar je lične prirode, nekada ste ovde držali zalagaonicu i moj otac je ovde založio sat, običan sat, ne verujem da nešto..." "Mislite, ovaj sat," rekao je starac, pokazivajući drhtavom rukom ka zidu iznad stola. Na zidu je bio okačen mesingani sat. Šare po mesingu, rimski brojevi, skazaljke od gvožđa u obliku listova, a oko sata, venac..."Da..da..taj....." bila je zbunjena. "Ja sam zalagonicu odavno zatvorio, po taj sat niko nije došao, tako da je sada moj." "Ne, ne razumete....evo pogledajte imam i papir" Pružila mu je onaj papirić. Ime, prezime, datum 12.05.1975. Gledao je u taj papir, njoj se činilo godinama...i ćutao. "Mogu li da pitam, odakle vam papir?" "Moj otac mi je dao pre nedelju dana," odgovorila je, sada već umorno. "Otac?" "Da, moj otac...." Opet tišina. Nije ništa mogla da nasluti po njegom izrazu lica. Prošla je sva napetost i jeza i činilo joj se da polako odustaje...."Što gubim vreme ovde..sat kao sat, možda bi trebalo da odem, nemam nameru da se raspravljam sa..." "Onda je vaš," prekinuo ju je starac. "Molim?" "Vaš je. Samo treba da platite ovde navedenu sumu." Bila je zbunjena. Suma je bila minorna. "U redu," rekla je dok je vadila novčanik. Starac je prišao stolu polako i nekako uspeo da skine sat sa zida. I dalje miran i neprobojan kao stena pružio joj je sat, a ona njemu pare, sa očiglednim zaprepašćenjem. Dok je on stavljao pare u džep, svoje plave košulje, ona je gledala sat i pitala se što je toliko bitan taj sat. Očigledno nije radio. Pokazivao je da je 9 sati i 1 minut, ali ju je to malo zagolicalo i okrenula je sat. Tada je na poleđini sata spazila ugravirana slova i brojeve. "12.maj 1975.godine ,9 sati i 1 minut. Tada si rođena, a sada je možda vreme da uzmeš svoj život natrag i ako ovo čitaš, već ga držiš u svojim rukama. Stisnu polugu i počeće da kuca. Voli te tvoj tata." Suze su joj se slivale niz obraze, stisla je polugu, počelo je da kuca.....
Koliko čovek može da ostane ono što jeste ili ono što drugi misle da jeste ili ono što misli da jeste? Par dana, godinama, ceo život...ili može da bude samo jedno od ove tri ponuđene solucije? Kada vam se usokmeša realnost...recimo kada insomnia insistira da vam bude prijateljica tri dana i tri noći, ili kada imate onaj osećaj uznemirenosti u stomaku i ma koliko ga gušili on se otima kao divlja zver. Pri tom niste ni u kakvom out-u niti nekom težem slučaju neuroza. Svi vas pitaju, šta vam je, zašto imate tako divne crne podočnjake (volim tako da se šminkam!), zašto šetate ulicom kao "oblak u pantalonama" (zato, jer volim Majakovskog!) , zašto idete u dragstor po cigarete u 3 sata ujutro (sanjala sam da mi nedostaje nikotina u organizmu!)...a vama se ne odgovara na takva glupa pitanja..i onda se asocijalni. Etiketa..kao oni prišivene za majice. Ili kao kao neki logo na čelu. A etiketa kao etiketa, uzmeš makaze, odsečeš je, ukloniš, ti je ne vidiš, a za ostale...ako je vide u redu, njihovo mišljenje. U tome nema nesporazuma. Nego, tim danima imate više onih fenomena DEJA VU. Kažu, objašnjen fenomen. Desi se greška u sinapsama (kao kod svih ostalih OS, samo što nemate taster esc ili F1 niti funkciju ctrl + alt + delete). desi se taj neki momenat, neka sinapsa ugine, nepovratno, u sivoj masi, u narodu poznatoj kao mozak. Mozak onda ne zna šta da radi da primljenom informacijom (ton, slika, sve), pa je po defaultu smešta u prošlo vreme. Već viđeno, već doživljeno. Da li sam ovo sanjao ili mi se već desilo. sasvim korektno objašnjenje, ako mene pitate. Mada meni nije sasvim jasno. Pročitaš nešto što znaš da si već pročitao...error, error...čuješ nešto što si već čuo ...error, error. Više volim da razmišljam o tome i dalje kao o nekom fenomenu, neobjašnjivom. Kao kada misli lete oko tebe, pa slučajno pokupiš i tuđu ili neko pokupi tvoju. Ne pitam se mnogo da li je sve tako kako jeste. Čovek uglavnom voli sebe da predstavlja onakvim kakav bi hteo da bude i to je u redu. Zato je prestalo da me zanima...da li si ono što misliš da jesi, ili ono što drugi misle da jesi ili si ono što stvarno jesi...i uopšte ko to još može da razdvoji i razluči.
Onda tako jednom zavoliš oblak :) , jer on "nema odnos" i to je to, oblak ti pomogne da zaspiš :) Hvala.
I tako...
Nestanu neki ljudi, nestane i deja vu. Posle izvesnog vremena, vrate se. Vrati se i deja vu. Malo drugačiji, doduše, ali dobro stoji. Pročitam rečenicu...opet error, error. Luda? Ne znam. Umorna? O, da. Fenomen? Možda. Idem sada da gledam u oblake. Možda i prepoznam neke, ima ih više. Suviše je oblačno za zvezde i mesec.
Tamna strana Me...ne