Ponavljam onaj niz belih dana i crnih noći

(u najprijajtnijoj samoći)

koji su voleli, pevali i čitali

i trpeli strah i nadu

u moći internih saznanja

bez motiva, straha i postojanja u reali,

šćućurena u onom čistom, dečijem ja.

Danju.

A opet, možda ipak pobeđuje ono drugo,

tajno ja, čiji sam varljivi, noćas, isčezli lik

ispitivala u odrazu bez imalo spokoja mračnom, pulsirajućem nebu,

načičkano milionima svetlucavih postojećih i davno nestalih

zvezda. (tela, čije postojanje je možda samo, da ublaži apetit i razdraganu glad, jednoj crnoj rupi, u kojoj ne postoji vreme?)

Noću.

Kakav osećaj je samo, nestati (ili postojati?) tamo, negde, gde ne postoji vreme?

Ne plašim se reči ne postoji, iako nije logično.

Mada, logika, da li je, i koliko, bitna je?

Možda ću sa one strane smtri

znati jesam li bila reč ili neko

ili samo tren i čestica u beskrajnom nizu

poprilično sićušnih, uobičajnih, i ustajalih kosmičkih događaja

o kojima i dalje nemam pojma.

I o kojima nikada neću, ništa,(sa)znati.

A možda smrt, to n e p o z n a to ipak pruža sve (najlogičnije) odgovore… samo, o tim odgovorima više nikada ne možemo da prozborimo?

Ipak bih prvo, da upoznam što više tajni života.

Za ovo drugo ima vremena. (samo ne znam kog, i čijeg)

Reko´ čisto opet da se odlučim za pravi redosled.

Znači ono staro: Idemoooo redom.

Red slatkog, kiselog, pa gorkog.

Red gorkog, slatkog, pa malo kiselog - pokisnutog.

Onda sunce, pa dan i noć. Crno i belo.

(khm kah knham A između, ne predajući se dualnostima, tek tako?)

I ne, nije nam tako suđeno i niko te tu ne pita:

A koji ukus (ili boju) (naj)više voliš?

Sometimes I just want to ringišpiel.

Dug je njihov put, dug, dok čekaju…i strpljivo, čekaju.

Svaki posetioc znači mogućnost za novu sudbinu. Nadam se, bolju.

Pokušala sam da radim kao dobrovoljac na ovom tužnom mestu, i ostala duže od šest meseci. Priznajem, nisam izdržala više. Nije zbog minimalnih i vrlo loših uslova koje ovo mesto pruža ovim jadnim stvorenjima, već zbog unutrašnjog gneva prouzrokovanog idiotlucima nesavesnih, neodgovornih, životinja - dvonošca.

Na nekom kursu pre neki dan, žena pored mene pita nas 12tak da li bi neko da uzme malo štene? Na to pitanje su samo počele da mi naviru slike i proživljene traume, radivši kao dobrovoljac u domu za napuštene životinje.

U ovom delu Španije većina ljudi i dalje pravi jasnu razliku. Čovek je čovek, a životinja - životinja. Uglavnom, pas služi kao čuvar u dvorištu ili za lov. One urbanije ideje o njihovom održavanju nisu baš zastupljene. I to bi bilo možda opravdano, tako kako je, da u poslednjih par godina ne postaje sve jača posebna vrsta masovnog praktikovanja „ljudi“ koji uzimaju najčešće štenad za decu,  kao eto, žive igračke. Kada se klinci dovoljno “izigraju i zadovolje”, psići završe na ulici. Postoje čak i “odgovornije” porodice koje drže psa duže vreme i svoj odlazak na odmor i brigu o tom stvorenju reše jednostavno: otovre, izbace i zalupe. Završiti ovde kao pas na ulici je pakao. Nesnošljive temperature doprinose neverovatnom mučenju i gorem, nego onom takozvanom “psećem načinu života i smrti”.

Postoji i podvrsta dvonožaca koji imaju psa, ta-j ne čuva. Ta-j ne izlazi u šetnju. Tom se dá voda i hrana kada se gazda seti, i ta-j je na lancu na krovu kuće. Nema veze što peče po ceo dan 40C, više meseci godišnje. I tako ceo pseći život. Da. Ako uspeju. Sećam se da su “avlijski dzukci” po selima i manjim mestima u Srbiji imali bar kućicu. Zasluženo, jednostavno. Minimalno. Skelpanu takvu kakva je, ali su imali nešto nad glavom.

Prihvatilište je pre mog odlaska brojalo 120 primljenih, gde praktično ustvari, treba i može da ih bude 50.

Ispostavilo se da vlasnik koji živi na tom projektu koristi većinu primljenih donacija za sopstveni život, tj smrt. Provlačeći kroz nozdrve, redovno beli prah.

Teškog srca smo nas tri bile prinuđene na odlazak. Osećaj nemoći nas je dotukao. Ostao je sam i napušten u prihvatilištu. Kao i oni.

O ovim jadnim i krajnje tužnim sudbinama ne bih u detalje.

Pogledajte oči. One kažu više od hiljadu reči.

Broken homes…

Prvo su se mazili kao gliste, zatim kao zečići i na kraju kao kornjače, sve dok nije pao mrak u zagrljaj tuge. U vazduhu je još bilo tragova ruža. S vremena na vreme u sobu je dopirao glas muzike.

- Čuje se iz Katarinove kafane. - reče Klotida. Mora da je neko došao.

Došla su tri čoveka i jedna žena. Katarino je predvideo da će možda, doći još neko te se potrudio da popravi gramofon. Pošto se slabo razumeo u te stvari, zamolio je Panća Aparesida da mu pomogne, jer je ovaj znao pomalo od svakog zanata pošto nikada ništa nije radio; osim toga, imao je torbu s alatom i vešte ruke.

Katarinova kafana nalazila se u drvenoj kući pored mora. Imao je veliku salu sa stolicama i stočićima i nekoliko dodatnih, manjih sala. Dok su posmatrali kako Panćo popravlja gramofon, tri čoveka i žena pijuckali su za šankom. Ćutali su, smenjujući se u zevanju.

Gramofon je posle više pokušaja proradio. Kad je počela muzika, daleka, ali jasna, ljudi su prestali da pričaju. Gledali su se međusobno bez reči jer su u jednom trenutku shavtili koliko su ostarili odkako su poslednji put čuli muziku.

Tobijas je posle devet zatekao sve ljude budne. Sedeli su na ulazu, slušajući stare Katarinove ploče, zapanjeni u svom naivnom fatalizmu kao da posmatraju pomračenje sunca. Svaka ploča obnovila je uspomenu na nekog pokojnika, na ukus hrane posle duže bolesti, ili ih je opominjala šta treba učiniti sutradan, ili ih je podsećala na ono što su zaboravili pre mnogo godina.

Muzika je prestala oko jedanaest. Neki su legli misleći da će sigurno početi da pada kiša jer su se oblaci stuštili nad morem. Ali oblaci se spustiše na more ploveći po površini da bi ubrzo potonuli u vodu. Na nebu su ostale samo zvezde. Malo kasnije vetar, koji je duvao sa kopna, stigao je do pučine da bi se odmah vratio sa mirisom ruža.

  - Šta sam vam rekao, don Jakove- uzviknu don Maximo Gomez.

  – Evo mirisa opet. Siguran sam da ćemo ga osetiti svake noći.

-       Ne daj bože – reče stari Jakov.

–       Ovaj miris je jedina stvar koja me je u životu zadesila prekasno.

Igrali su dame u praznoj prodavnici ne obraćajući pažnju na muziku. Njihove uspomene bile su tako stare da nije bilo ni jedne ploče koja bi ih mogla obnoviti.

-       Što se mene tiče, ja ne verujem mnogo u ove priče – reče don Maksimo Gomez

– Ko je proveo tolike godine jedući zemlju, sa ženama koje žude za baštama gde bi gajile cveće, taj na kraju oseća ove mirise i počinje da veruje da su stvarni.

G.G.Márquez