Užas! Ovo već postaje nepodnošljivo. Taj me čovek progoni!

Svako veče, kad pogasim sva svetla, tv i kompjuter, čim uđem u svoj topli krevet, eto ti njega! Tu je, u mojoj sobi, sa sve onim mantilom, tamnim cvikama i cool facom.
I lepo mu kažem, šta ćeš opet tu, Keanu darling, idi, snimaj neki film ili tako nešto. Ali ne, on neće, kaže dosta mu je Holivuda i glume i maski.

- Lily, my sweet Lily, - kaže on. – Ne znaš ti kako je tamo... džungla, bre!

I tako. Hoće da napusti sve. Sav taj glamur. I to sve zbog mene. Zaljubio se. I kupiće stan na Limanu i otvoriće neku trafiku ili menjačnicu ili već nešto slično, pa ćemo tako da živimo i uživamo. Danju ćemo raditi, a noću ćemo voditi ljubav do zore... Sve je on već isplanirao.

I lepo mu kažem, ne mogu ja biti s tobom, volim drugog. Ali ne smeta mu. Voli me dovoljno za oboje. I hoće da me slika. Ne dam, kažem, da me slikaš pa da me metneš na internet. Ma neću, hoću da te nosim u novčaniku, u džepu blizu srca.

Čudan neki čovek. Ne znam zaista šta nalazi na meni, osim što sam zgodna, lepa i plava ;)
I ma koliko se ja branila, ništa ne pomaže. Svake večeri je tu. Priča sa mnom. Nekad vodimo ljubav. Nekad me samo mazi i drži za ruku. Nekad se zezamo. Uspem da ga nateram čak i da se osmehne, što inače retko čini. Čuva svoj imidž kul frajera.

- Kako ti uspeva da dođeš svake večeri, - pitam ga. – Ipak je Amerika kilometrima daleko.

A on mi lepo kaže –  Svi smo mi u Matrixu, zar nisi to znala???

Danas me moja kuma pogleda pravo u oči i onako istinski iz dubine duše reče «Jebote, ti si stvarno magnet za budale!!!»
Povod (poslednji) za ovu njenu rečenicu jeste sledeće –

Izašla sam sa nekim drugaricama pre par nedelja. I upoznam jednog dečka. Platio mi piće, popričali nekih pola sata, razmenili brojeve telefona. Dečko sasvim običan i prosečan. I po izgledu i po ponašanju i po priči, po svemu sudeći – normalan. Već sutradan posle tog izlaska javio se sms-om. Ništa preterano i napadno. Običan, pomalo duhovit sms. I razmenimo ih tako nekih desetak tog dana i sledećeg i sledećeg i tako sve dok se nismo ponovo našli.


I tad proveli par sati onako opušteno. Šetali, bilo neko baš lepo veče. Pretrčavali preko Bulevara van pešačkog prelaza. Smejali se. Seli u neki kafić. Pričali. Sve vreme bio nekako baš prijatan. Nasmejan. Stalno me nešto dodirivao, štipkao, pipkao. Ne perverzno, nego nekako baš po mojoj meri. Odmereno.

Posle me zagrlio kad smo išli nazad. I poljubio par puta. I kad smo se opraštali na stanici rekao kako se divno proveo i kako jedva čeka ponovo da me vidi.

I onda ništa.

Ni poziv ni poruka ni ništa. Prošla dva-tri dana i ja rešim da se ja njemu javim. Inače, ne volim da smaram ljude. Najviše mrzim pomisao da će neko možda da prevrne očima kad vidi poruku od mene, pa je zato radije neću ni poslati. Ovog puta sam rešila ipak da ja prva prekinem ćutanje. Ne zato što sam se zaljubila ili  tako nešto. U stvari, najiskrenije, još uvek pokušavam nekog da prebolim, al ne ide mi najbolje. Zato se i jesam videla sa ovim dečkom, ne bih li uslugu samoj sebi učinila. No, nebitno... Uglavnom, pošaljem ja njemu sms, onako neobavezno, sa pitanjem «Živ li si ti?» On odgovori u haiku stilu – «Onako, a ti?» Ja kažem jesam, al pitam se jesi li ti, jer nešto se ne javljaš...

I to je sve. Eto. Dve nedelje prošle od tad. A od njega ni traga ni glasa. Razumela bih da smo ''spavali''. Rekla bih, ok, odradili šta smo imali, idemo dalje. Razumela bih i da se nismo ljubili. Rekla bih, ok, ne dopadam mu se, idemo dalje. Al ovako ne razumem. Ostavio me u nekoj nedorečenoj priči. Niti sam tamo niti 'vamo. Šta da mislim?


Pametno sam ja rešila onomad da apstiniram dok ne diplomiram. I javno to obećala da ću uraditi. I što se onda ne držim toga? Đavo bi ga znao. Sad se nešto mislim da rešim ja da apstiniram do kraja života. Da se malo posvetim duhovnim vrednostima?

Jer posle svega što mi se poslednjih meseci dešavalo, ništa više ne razumem. Mislim da će mi biti lakše da razumem konstruktivističku metateoriju i dr Ristića.

Prema konstruktivističkoj metateoriji iskustvo je samo posebna vrsta teorije, koju u dužem vremenskom procesu aktivno konstruišu subjekti saznanja. Konstruktivisti smatraju da bez određenog viđenja, referentnog sistema ili apriorne teorije, opservacija nije moguća. Predmet bavljenja konstruktivističke metateorije su anticipacije, a ne materijalni objekti koji postoje nezavisno od našeg čulnog iskustva.

Dakle, posle svih ovih dešavanja, mislim da ću nju lakše shvatiti nego te ljude oko mene koji rade to što rade, a ja nikako ne mogu da ih razumem zašto to rade!!!

Današnji dečaci nemaju uzore. Istraživanja iz osamdesetih pokazuju da su četiri petine od ukupnog broja učitelja i nastavnika u osnovnim školama žene. Danas je taj broj još i veći (primer u školi mog sina, koji ima dvojicu nastavnika, jednog iz tehničkog, a drugog iz informatike... sve ostalo su nastavnice!).

Nekadašnji filmski uzori u liku Klarka Gebla, Džejmsa Dina ili Marlona Branda, imali su tipično muške crte, ali istovremeno su imali i manire, učtivost, poštovanje prema ženama, bili zaštitnički raspoloženi prema porodici i prijateljima. Oni su zamenjeni likovima kao što su Silvester Stalone, Arnold Švarceneger ili Žan Klod Van Dam, koji tumače uloge nasilnika spremnih da sve probleme rašavaju tučom i razbijanjem, destrukcijom i uništavanjem. S druge strane, jedina alternativa su šonje poput Hju Granta, čije ponašanje ima više ženskih nego muških karakteristika.


Nova vrsta idola su i sportski heroji. Nekada je cilj sporta bio naučiti veštine i vrednosti kao što su etika, poštenje, biti dobar timski kolega. Danas je većina sportskih aktivnosti pala pod uticaj novca. Danas igrači dobijaju ogromne svote novca za šutiranje i dobacivanje. Sportista više nije ličnost, njegova vrednost se izražava novcem. Igrači na terenu ostavljaju svoje drugove izubijane, slomljene, demoralisane, polumrtve, i jure dalje, jer su zato plaćeni. Posle utakmica u noćnim klubovima oni se opijaju, prave ekscese i ponašaju se zverski. Uvrede upućene sudijama na fudbalskim utakmicama veoma su česte, a navijači smatraju duhovitim kada razbesneli igrač protivničkom igraču odgrize uvo.

Fenomen sprotskog heroja nametnuo je brutalnost kao uzor. Poput pop zvezda, ovi uzori nastaju preko noći, dolaze iz mraka na mesto idola i mladim ljudima daju loš primer. A mladi su neiskusni i lako je njima manipulisati. Zato mnogi danas samtaraju da je njihova vrednost izražena u veštini da šutnu loptu ili pogode metu.


Da li je još uvek Betoven poznat koliko i Majkl Džordan ili Dejvid Bekam?

«Upravo sam srela osobu koja je u meni izazvala posebna osećanja. Srce mi skače, ruke se znoje, golica me u stomaku i celo telo bridi. Idem na sastanak i letim kao papirni zmaj na nebu. Na kraju večeri dobijam poljubac i istopim se. Četiri dana ne jedem, ali se osećam dobro kao nikad do tada, čak je i prehlada sam prošla...»
Istraživanja pokazuju da je fenomen zaljubljivanja u stvari niz hemijskih procesa u mozgu, koji uzrokuju mentalne i fizičke reakcije. Procenjuje se da nekih sto milijardi neurona učestvuje u komunikacijskoj mreži. Kada se poljubite, vaši mozgovi prave munjevitu hemijsku analizu pljuvačke i donose odluku da li ste genetički kompatibilni.


Glavna hemikalija koja se osobađa da bismo u telu postigli fizičko osećanje ushićenosti kada smo zaljubljeni, naziva se feniletilamin. Ona je u vezi sa amfetaminima i nalazi se takođe i u čokoladi. To je hemikalija zbog koje vam kuca srce, ruke se znoje, zenice se šire i golica u stomaku. Oslobađa se i adrenalin, koji ubrzava rad srca, podiže raspoloženje i pomaže da se odlično osećate. Takođe se oslobađa i više endorifina, koji pospešuje imunološki sistem i leči prehladu. Sve to objašnjava zašto smo boljeg zdravlja kad smo zaljubljeni. Brže se lečimo, a nove bolesti se manje za nas zakače.

Zaljubljenost je vrlo dobra za zdravlje.

A ako niste zaljubljeni – jedite čokoladu!!!

Zauvek ću pamtiti svoju prvu ljubav. Zvao se Igor i imao je najlepše plave oči na svetu. Ne one hladne, čelično plave, nego baš lepe, kao nebo. Uvek su me podsećale na leto...

Sedeli smo zajedno na biologiji. I uvek smo je učili zajedno. U stvari, delili smo lekcije na pola i onda se na testu međusobno dopunjavali. Nastavnik je uvek sumnjao da nešto muvamo, ali nikad nije uspeo da nas uhvati na delu.

Išli smo zajedno kući iz škole. Ponekad peške, a ponekad kad je bilo lepo vreme, on bi me vozio na biciklu. Na ekskurziji smo sedeli zajedno u busu. Za rođendan mi je poklonio kasetu (hehe, kasetu ;)) GnR, «Appetite for destruction», album koji je tad tek izašao :D Još je uvek čuvam, mada više ni nemam kasetofon na kom bih je slušala, a Ganse slušam na mp4 playeru :)))

A onda smo se pred kraj osmog razreda posvađali. Nije hteo više ni da sedi sa mnom... Prestali smo da pričamo jedno s drugim, u mom albumu iz osnovne škole samo njegov potpis nedostaje... Ne znam više ni zašto, šta je bio razlog toj svađi...

Pomirili smo se kasnije. Ali nikad više nije moglo biti kao pre. Nekako smo se udaljili. Išli smo u različite srednje škole. U različite smene. Viđali se isprva svakog vikenda. Pa onda svakog drugog. Pa onda i to nekako prestali... bzvz...

Viđala sam se sa drugim momcima. I on sa drugim devojkama. Sretali smo se slučajno, u kafićima, diskotekama. Naša komunikacija se svela na neznatno klimanje glavom jedno drugom. Mada, meni bi srce uvek brže zakucalo kad bih ga videla... Prva ljubav se večito pamti i ostaje kao najlepše sećanje. Već sam se i udala, a čula sam da i on ima ozbiljnu vezu. Bilo mi je drago. Bila sam srećna zbog njega.

A tu vest sam čula od komšije, sasvim slučajno. Jer niko od mojih prijatelja i poznanika nije mogao da mi javi. Niko nije imao snage da okrene broj telefona i da me bar obavesti. Tako da na sahrani nisam bila... Da, na sahrani... Jedne hladne decembarske noći, Igor je pištoljem oduzeo sebi život. Kažu zbog ljubavi. Zbog devojke koju je voleo i hteo da je oženi, ali ona je imala drugačije planove...

Tuga... Imao je svega dvadeset i tri godine tada...

A ja... ja ću ga uvek pamtiti kao petnaestogodišnjeg plavookog dečaka, veselog pogleda i uvek nasmejanog, veselog i punog života...  

Na primer...

On:

Ponekad se osećam kao da je fini tepih mog življenja neko uredno postavio iznad rupe i da sam do sad bezbrižno skakutala oko te rupe, totalno nesvesna njenog postojanja. A onda sam jednog dana nagazila na rupu i počela da padam i da padam i da padam kao Alisa u Zemlji Čuda. Sve je postalo haos, sve se prevrnulo, polomilo, rasturilo. Mene je zarobilo ludilo, iracionalne uskovitlane emocije došle su niotkuda. Izvučena sam bila iz svog lažnog skrovišta u kući od papira. Našla sam se usred ogromnog talasa koji je bez upozorenja stigao sa stakleno mirnog mora rasturivši sve u šta sam verovala i nateravši me da počnem ponovo iz početka.

Kako bih se snašla u tom ludilu da nisam gledala za sobom?

A kad sam gledala, videla sam da je tuga jedna muljava bara beskonačne dubine i da čak i posle toliko vremena tonjenja ispada da sam jedva prst umočila. Ja sam se bojala da se ne udavim. Naučila sam da plivam i sad polako shvatam da je ponekad gledanje unazad jedini način da se ide napred. Ali ne zauvek. Čoveka može da parališe sopstvena prošlost i može i sto godina da ostane ogorčen. A to nikad ne izađe na dobro.

Zato uvek samo bacim pogled iza sebe, pre nego što krenem napred.

Omg, moraću da napravim novi blog u kom ću napisati da mi je trinaest ili četrnaest godina, jer već odavno se osećam i ponašam gore nego bilo koja tinejdžerka kojoj luduju hormoni i uskoro ću početi da tako i pišem blogove (ako već i nisam :)))). One bar imaju opravdanje u tim hormonima, a ja??? Da nije klimaks??? :p
Juče sam pričala sa jednom drugaricom. Znamo se već nekih petnaestak godina, još otkad je došla u Vojvodinu kao 'izbjeglica'. Doselila se u moj komšiluk i družile smo se baš dosta, sve do pre par godina, otkad se srećemo uglavnom 'na blic', na roditeljskim sastancima, proslavama dečijih rođendana ili slavama zajedničkih prijatelja. Razlog tome je činjenica da je ona odrasla i postala ozbiljna žena, koja ima posao, gradi kuću i bavi se ozbiljnim stvarima. Za razliku od mene, besposlene i dokone. ;)

No, nađemo se svakih par meseci da se nasamo ispričamo o svemu šta nam se događa, da tako nadoknadimo propušteno. Ona je jedna veoma pametna Bosanka i cenim njeno mišljenje i njenu iskrenost. I tako se ja njoj juče 'žalim' na svoje nepostojeće probleme, ona me sluša i klima glavom. A moji problemi uglavnom vezani za ljubav i za muškarce. Buhuhu, opet me neko ostavio... Tragedija, nema šta... ;)

I pita ona mene usred cele moje priče za nekog ''klinca'' sa kojim sam nešto kratko bila u vezi još prošlog leta. Ma šta ti je, kažem joj ja, pa to je odavno završena priča. Bilo pa prošlo, otkad sam ja njega ostavila... mada, desi se da mi se javi ponekad, jednom u mesec ili dva... nešto kao seti se kako nam je lepo bilo zajedno pa mu nedostajem i tako sve neke gluposti mi priča. ''A šta mu ti kažeš?'' pita ona dalje. Pa kažem mu – Idi begaj bwe, dete (jbg, mlađi je od mene nekih sedam godina :D) pa ja sam zaboravila i da sam te ikad poznavala...

I tu se moja draga Prijedorčanka nasmeje i kaže da je upravo u tome poenta cele priče. Ma šta mi kažeš, da to ja sad ispaštam što sam ostavila njega? Karma? ;)
''A šta je bilo sa onim što si mi pre dve godine plakala i kukala za njim?''
O Bože, pa i njega sam totalno zaboravila, i to sad, kad je naišao ovaj 'poslednji za sad' (ne daj Bože poslednji zauvek) ;)

To ti je to – uvek ima neko sledeći, bolji. Biće tako i ovog puta.

I nije da ja to do sad nisam znala. Al tako mi je dobro kad to čujem, kad mi to neko drugi naglas kaže. I već sam krenula dalje. U čemu je onda problem? Nema ga! Sve je u najboljem redu!!!
:))))))

Blog bi trebao da bude neka vrsta online – dnevnika i ja ga kao takvog shvatam. Pišem ga zbog sebe, a ne zbog publike, ali ipak uvek sam svesna činjenice da ga neko i čita. Pišem kad sam tužna, da mi bude lakše, jer uvek mi bude lakše kad u reči pretočim osećanja. Pišem kad sam srećna jer želim da ceo svet (ili bar onaj deo sveta koji ima internet ;)) čuje o mojoj sreći. Pišem kad sam u nedoumici, kad mi se dešava nešto što ne umem da objasnim sebi (ili drugima). Pišem kad mi je dosadno. Pišem kad imam inspiraciju da kažem koju pametnu. Pišem i kad nemam, eto, samo zato da bih nešto rekla ;)
Ponekad se suzdržavam da kažem sve što mi padne na pamet, jer znam ko sve zna za ovaj moj blog i ko prati ova moja pisanija, ali eto, danas me baš briga za to.

Ovog puta pišem zato što su mi sve drugarice zabranile da pričam o tome, a ja prosto moram to da izbacim iz sebe, a to mogu jedino ovako, kroz reči.
One su mi rekle da sam luda, da nisam normalna i da moram da prestanem da pravim budalu od sebe. Rekla su da imam trideset godina (i u pravu su;)) i da odavno nisam tinejdžerka i da moram da prestanem da se ponašam kao da jesam. Rekle su da posle svega ne bih trebala više nikad u životu da razmenim ni jednu jedinu reč sa njim. Rekle su da prestanem da uvek svima i sve praštam i da počnem da mislim malo i na sebe. Svašta su mi rekle. I znam da su u pravu. Ali ja ne mogu.
Ne mogu da zaboravim. Moj blesavi mozak uvek radi, obrće razne kombinacije, pita se zašto i kako i šta je bilo i šta će biti.

Ne, ne kukam ja sad, niti plačem, niti se žalim. Ne tvrdim da sam izgubila ljubav svog života. Ne tvrdim kako su svi muškarci isti – pokvareni. Ne, nisam ja sad ostavljena, pa zbog toga ljuta na ceo muški rod. Bila sam ostavljana i pre, a biću sigurna sam i u budućnosti još koji put. I ja sam njih ostavljala i odlazila. Pa sve je to deo života. Ali nekako uvek u sećanju ostanu oni koji su ostavili mene. Čudno. Ili ne???

Uglavnom, sve ovo beše uvod :)))

Povod je činjenica da moram nekako i nekome da kažem šta osećam, pa bar ovako.
Dugo sam razmišljala u čemu je stvar i šta me tako mazohistički privlači nekom za koga sam svesna da nikad nikakvu budućnost ne bismo imali.

Ljubav?

Ne.

Suviše malo vremena smo mi proveli zajedno da bih mogla da kažem da je to ljubav. I nije.


Strast?

Delimično.

Nekako je u tom pogledu između nas uvek sve štimalo. Iz prve smo 'kliknuli', kako ja volim da se izrazim. Ali nemoguće da je to sve.

U čemu je onda fazon?

I došla sam na ideju da to nije zbog toga jer sam zavolela njega, nego – dok sam bila sa njim volela sam sebe. Osećala sam se lepom, poželjnom, vrednom, pametnom, zgodnom, željenom. E, u tome je stvar. Onaj ko to može da izvede, za mene je «the one». Pa ma šta njegovi ciljevi u tome svemu jesu.
Kažu mi da laže. Da me iskorišćava. Jeste da sam naivna, to sam već odavno priznala i sebi i drugima. Ali ipak nekako ne mislim da laže. Verujem da oseća isto što i ja, samo se drugačije bori sa tim. Reaguje na meni neshvatljiv način. Ali to je on. On je on, a ja sam ja. Različiti smo. Jbg.
Nema tu neke velike filozofije. – Konačno shvatam da ga ne shvatam i to je to.

Ovih dana, verovatno zbog te knjige koju sam čitala, počele su razno-razne romantične misli da mi se vrzmaju po glavi. Sećam se, kad sam išla u srednju školu, među nama, devojčicama, hit-knjige bile su neke Marije Jurić Zagorke – Grička vještica, Plameni inkvizitori, Kći Lotrščaka itd.

Prosto sam ih 'gutala', uživljavajući se u svaku od njih. A bile su pune romantičnih strasti i jakih osećanja. Sad znam da je sve bio jedan veliki splet stereotipnih ličnosti i predvidivih dešavanja. No, tad mi je izgledalo sve tako mistično, romantično, napeto. Kao što je i za očekivati od jedne srednjoškolke, tih dana dok sam ih čitala živela sam život glavne junakinje. Uživala kao i 'dama u nevolji' koju bi njen princ spasao u poslednji čas i koja je bila obožavana od svih. Plakala sam sa njom, smejala se kad i ona, volela, tugovala, praštala, strahovala...

Ali vremena se menjaju. I ja se menjam. Danas mi je takva priča više smešna, nego romantična. Da li je to do mene ili je do sveta oko mene? Da li sam odrasla i videla neke stvari u životu koje su me naučile da toga u stvarnosti danas nema? Da li je romantika izumrla ili samo poprimila drugačiji oblik?

Najromantičniji deo ''Gričke vještice'' kog se i dan-danas živo sećam (možda zato jer sam ga prepisala u neku svesku, koju još uvek čuvam) bio je kad kapetan Siniša šalje ljubavna pisma kontesi Neri u koju je tajno zaljubljen. Pisma koja je pisao svojom krvlju!!!

Zamišljam šta bi se danas dogodilo nekom ko bi napravio nešto tako suludo. Devojka bi verovatno otišla u policiju, te bi jadni mladić završio na robiji ili u ludnici. Ne, definitivno vreme se promenilo, danas se pišu sms poruke i one su vrhunac romantike.

Sledeće čega se sećam je scena kad vitez Tomo čuje da se njegova voljena udaje za drugog i odluči da umre. Ne da se ubije, nije lapsus, nego baš da umre. Jednostavno je legao u krevet da umre od ljubavi. Danima nije ustao, niti je jeo, ni pio. Kako mi je to bilo romantično. Umreti od ljubavi. Sad već razmišljam o prozaičnijim stvarima, napr. o odlasku u toalet. Kako je rešio to pitanje, u knjizi se ne pominje. Ili možda ako ne jedeš i ne piješ nemaš potrebu za tim? Osim toga, čak i da je umro, to bi bilo od gladi i žeđi a ne od ljubavi, ali  takvi su romani, romantični.

Kako bi danas prošao čovek koji bi probao tako nešto? Najverovatnije bi mu se u sobi pojavila gomila drugara sa par gajbi piva (litara rakije ili komada džointa u zavisnosti od ukusa onog koji pati) i čas posla bi ga izvukli iz depresije govoreći mu pri tom razne dubokoumne misli poput – ma oduvek si znao da je kurva i sličnih. Danas se više ne pati kad ti se voljena uda za drugog, jer moglo je biti i gore – mogla je da se uda za tebe, a tek to bi bila tragedija, gora od smrti.

Da ne idem u detalje, samo da završim – ima li još uvek romantike? Romantični muškarci u današnje vreme smatraju se budalama, šonjama, papučarima. Romantične devojke glupačama koje je lako smotati na bljutave romantične fore. Gde je nestala? A možda je samo promenila oblik? Možda je danas romantično poslati sms sadržine ''Đe si mala, dođi amo, nešto mi se digo odjutros pa da ga...'' Ili to nije romantika? Ne znam.

Ali ovo znam – ja u romantiku više ne verujem! Po meni, postala je sredstvo licemera da njome postigne neke ciljeve. Postala je ofucana i bljutava. A najviše smešna. Postoji čak i filmski žanr – romantična komedija. Ne prave se više pravi ljubavni filmovi. Filmovi poput ''Prohujalo sa vihorom'', ''Sjaj u travi'' i slični odavno su prevaziđeni. I smešni su iako nisu komedije. Romantika postaje komična. Urnebesno smešna. Predmet ruganja.

Šteta...

Umela je biti tako divna...  

Uvek sam smatrala da ako jedan čovek ne može sa ostalima, sa većinom, greška se nalazi u njemu jednom. Jer, nemoguće je da većina greši. Mora biti da je kvar u pojedincu. Što nije sposoban da se prilagodi okolini.

Zato priznajem – kvar je u meni. Nemoguće je da svi ljudi oko mene imaju toliko pogrešnu sliku o meni. Stvar je u tome što sam ja takva kakva sam. I priznajem – previše sam fina. Dozvoljavam im previše. Previše brinem o tome da ne povredim tuđa osećanja, pa nekako lakše povređujem svoja.

Prvo – moj otac – shvatam ja da treba imati poštovanja prema roditeljima. I imam ga. On jeste stariji, mudriji, iskusniji. Prošao mnoge stvari u životu koje ja možda neću nikad. I treba da prihvatim njegove savete. Ali, to mu ne daje za pravo da upravlja mojim životom. Ne može on da određuje šta ću ja raditi, gde ću ići, sa kim se družiti. Nema pravo na to. A ja samo klimam glavom i smeškam se. Ne kažem ništa. Zato što sam fina.

Drugo – moj sin – jeste, postoje dečija prava i naravno da treba poštovati i njegovo mišljenje. Ima stvari oko kojih mora i treba da se pita. Da li će obući plavu ili žutu majicu. Da li će trenirati džudo ili odbojku. I slično. Ali, ni on nema pravo da se meša u moj život. Gde idem i kad se vraćam. Znam, opet je moja greška. Previše sam ga razmazila. Previše mu dopustila, pa on sad sebi dozvoljava i mnogo toga što ne bi smeo. A ja ga i dalje čuvam 'pod staklenim zvonom' i smeškam se i ne kažem ništa. Zato što sam fina.

Treće – moj bivši muž – pa, da je valjao ne bi bio bivši. Zove me telefonom skoro svaki dan. Uvek nađe neki razlog i izgovor. Ne, nije napadan i bezobrazan, jednostavno voli prijateljski da se ispriča sa mnom. Ali ja ne volim. Samo kad mu čujem glas imam osećaj da izvuče iz mene svu životnu energiju. I ne mogu da mu spustim slušalicu. Samo se smeškam i ne kažem mu ništa. Zato što sam fina.

Sledeće – moj bivši dečko (ili ljubavnik ili šta mi je već bio) – koji je raskinuo sa mnom prošle godine u avgustu iz čistog kukavičluka, nazove me ponekad 'da navratim na kafu'. I ja znam kakva je to kafa, ali ipak odem, sve nekako razmišljajući da će 'ovog puta biti drugačije'. Ali nikad ne bude, a ja se samo smeškam i ne kažem mu ništa. Zato što sam fina.

Mogu ja ovako do sutra da nabrajam, ali neću, zato što me je već sramota. Pa dokle ću ja da radim sve šta mi drugi kažu? Ustvari, sve bi to bilo donekle i u redu, kada bi ti isti ljudi ponekad učinili nešto za mene, nešto po mom. Ali ne. Dobra sam samo dok radim kako mi se kaže. Ne daj Bože da ja imam neku svoju misao. Ili želju. Molbu. Zahtev da i ne pominjem.

I zato kažem – kriva sam isključivo ja, što im dozvoljavam svima da se ponašaju tako prema meni. Zato što sam fina.

E, pa, znate šta – neću više da budem fina. Dosta je bilo!!!

«Pa vi još uvek delite čovečanstvo na narode? Zar vas to nije prošlo?» Nisam delio ja. Čovečanstvo se deli samo.
Mika Antić, ''Hodajući na rukama''

Da, postoje razne podele po kojima se čovečanstvo deli. Deli se na narode i na religije, deli se po boji kože, a i kose. Zatim se deli na siromašne i bogate, na moćne, uticajne i one beznačajne. Deli se istorijski, geografski, biološki... Dve najbrojnije grupe dobiju se kad se čovečanstvo podeli na polove. Naravno, mislim na ženski i muški pol, a ne na severni i južni ;) I ljudi uglavnom misle da je to najrelevantnija podela. Razlike su evidentne... očigledne... u većini slučajeva ;) Ali neću ovog puta o tome, muško-ženske odnose ostavljam po strani.

Htela sam ovog puta da ja podelim čovečanstvo. Na dve grupe. Na pametne i mudre ljude koji znaju znanje i šta treba da rade. I na budale, na one koji uvek na neki način bivaju iskorišćeni. Verujem da polovina ljudi na svetu spada u one koji iskorišćavaju onu drugu polovinu. I tu ne igra nikakvu ulogu ni nacija ni religija ni boja kože ni pol.

I lako je danas promeniti veru. Državljanstvo takođe. Malo je teže promeniti pol, ali izvodljivo je. O boji kose i da ne govorim. Ali kako promeniti sebe, pa iz grupe iskorišćavanih preći u ovu drugu, grupu - onih koji iskorišćavaju? Jer, meni je već dosadilo da budem budala. Da visim na čiviluku dok se neko ne seti da me skine. Da svako drugi bude važniji od mene. Da uvek druge ljude i njihove želje i potrebe stavljam ispred svojih. Dosadilo mi da me koristi ko kad i kako hoće. Hoću i ja da malo lupim pesnicom o sto i da kažem –  ''Alo bwe dosta je bilo, valjda se i ja nešto pitam!''  

I posle svega toliko mi je bilo loše da sam ipak morala da uradim ono što najviše mrzim. A to je da odem kod lekara i ipak primim te injekcije. Uhvatila me je tako žestoka upala uha, imala sam već jednu, pre pet godina i sad opet. Užas. Pila sam brufene kao bombone. A inače prezirem lekove i trudim se da se ne trujem često njima. Kad ja nešto popijem, onda se zna da mi je već zaista grozno.

I tako ti ja odem sa stanjem već blago kritičnim, a onaj brat (tako se to zove, jel?) me pita jesam li zakazala. Ma šta je tebi čoveče, kakvo zakazivanje, kakve gluposti... bolesna sam – sad... juče nisam bila prema tome nisam mogla ni zakazati. Setim se kad je pre par meseci moja drugarica imala saobraćajku, srećom nije joj bilo ništa ozbiljno, samo je uganula nogu, ali kad je došla kod lekara, pitaju je da li ima zakazano. Ona kaže da nema. A oni pitaju zašto. Pa, kaže, zato što juče nisam znala da ću danas imati saobraćajku. Zaista, glupost, to zakazivanje.

I tako, jedva nekako, primi on mene i doktorica reče da mi je uho nateklo i crveno 'fest'... baš tom rečju :)) i pošalje me na injekcije. A soba za injekcije na drugom kraju hodnika, čini mi se jedno pola kilometra daleko kad sam u stanju takvog bola. A još mi i ravnoteža poremećena, jel centar za ravnotežu je baš tu negde, u uhu, čini mi se. Stignem ja nekako do tamo. I tu me dočeka neki klinac u belom mantilu. Neki sav u bubuljicama, ma nema više od trinaest godina čini mi se. :D Priča on meni nešto, ali ja ga ne čujem ništa, meni u ušima samo bubnja i zuji i šušti. Čitam mu sa usana. Srećom, pa znam tu veštinu. Pita me hoću li stojeći ili ležeći.

Ma idi dete bwe... ako ja sad legnem, neću skoro ustati. I tako on mene bocne stojeći. Fin neki mali, nisam ni osetila. Srećom, pretpostavila sam da će me poslati na injekcije pa sam obukla lepe gaćice, neke na tufne ;)

Al posle tog bockanja mene spopade neka mučnina (valjda to tako ide, ne bih znala, ne bockaju me baš često). A toalet opet na drugom kraju ambulante. Stignem ja do njega teturajući se. Niko me ni ne gleda, baš ih briga. I uđem da se umijem, a tamo sve super, lepo i čisto. Svaka pohvala spremačicama, u nekim kućama u kojima sam bila nije tako uredno. Tako da me je mučnina prestala. Ostala samo vrtoglavica, sa kojom sam jedva stigla kući.

Odležala sam par dana (osim odlazaka na injekcije, kod onog malog) al još mi nije dobro. U četvrtak ispit. Sad bar imam opravdanje zašto nisam učila, pa bila sam bolesna, jel? U ponedeljak kreću đaci u školu. Moj klinac u peti razred. Menja način obrazovanja (sa razredne na predmetnu nastavu), menja društvo (rasturaju im razred i mešaju ih sa drugim odeljenjima), menja i školsku zgradu (do sad je išao u istureno odeljenje)... Mene je strah tih promena više nego njega. On ih ne ne oseća. Njemu je samo žao što je završen raspust. Ih... kad se samo setim... kako je bilo lepo kad sam bila tako mala... kad su me mučile mnogo manje brige nego sad... žao mi je što sam odrasla :(

Al trenutno mogu da kažem samo jedno – boli me uvo (u najbukvalnijem smislu te reči) ;)