“Koja?”

Etiketa nije bitna.

“Pretpostavljamo!”

Dobro pretpostavljate. Uvek se pomisli, svako pomisli na proizvodjača, koji se najčešće reklamira, a ovaj iz svake emisije podravi, pokloni nam se, samo da uzme , a mi se navikli. Navikli se i radnici, oni koji tegle kištre i boce u njima cvokoću; imaju plaću kao svi zajedno na opštinskom šalteru, ili – ’ajde i njih da pomenem - ili osrednji seljak s katastarkog jutra, akacije u pivovarnama da ne pominjem.

“Pomeni, pizdo, šefa lokalnog stovarišta!”

Neću! Ja spadam u grupu zadovoljnika.

 “Kakvih pa sad zadovoljnika?”

Dobro vi znate! Ali da ponovim. Ima li neko od vas da ne zna Veselka?

“Nema!”

Glasnije!

“Nema!!”

E, pa Veselko je od tog koga tražite da pomenem, dobio kalendar. Na njemu sisojka, mreža od bele čipke joj preko bradavica i ostalog vimena. Pa, šta ako sam rekao tako.

“Sve oči, onih pored zida gde je izložena bila, - dojila je.”

Prodje godina, dodju Veselku – radio je tad na fotokopir aparatu - novi kalendari i nove one, ali on zadrža ovu pletenu. Samo joj je datumar po mesecima dodao pod nju. Tako su se godine menjale, a ona, sad je već jasno vidim – plavušica, sa dempiliranim bradavicama ostajala ista, nepromenjena; malo dimom cigarete nakadjena od onih koji su joj, kad dodju Veselku, u zenice zavirivali.   Godinama je Veselko bio zadovoljan njome, a možda i ona s njim. I sve to potraja do njegove penzije. Sa njim i ona ode u penziju.

nastavak u subotu

SMRT, MALIM SLOVOM

1.

Dolazio je skoro. Pozvao sam ga na kafu, prihvatio je; uzeo je i kafu, i sok.

“Kafa bez šećera!”, već mi se žalio da je imao ... Tako sam napisao prvi put; posle dugog vremena ispravljam, došlo mi (leto, sam sam, pa šta; samoća ne ubija; da li uopšte nešto postoji što ubija? mali upitnik, malo i pitanje  je bilo). Već mi se žalio da ima paradentozu i sve zube izvadio. On, ne zubar, ne nabedjujte na njega.

“Zubar mu je pozajmio čupalo.”

Jeste, pa šta?

“I svoje ruke. I njih mu je darivao da njima čupka, od jednog do drugog zuba.”

Niko njemu ne bi mogao ništa da on to nije hteo. I baš hoću: da to nije sebi uradio.

Ne primećujem razliku; i ovi njegovi. Podvlačim se pod njegovu bradu da proverim. Isti njegovi, nema razlike; ili ima, ali ja ne vidim.

“Ne moraš! Te što gledaš, ti su privremeno.”

Iza toga napravi pravi zaokret, okrenu se u mestu; jezikom, njim se okrenu:

“Majka mi je slabo, ne znam šta ću? Šlogirana  je od novembra. Imao sam ženu na neki sat; njoj mora i pre podne, i popodne.”

Nisam znao. Krenem i ja niz vodu; hteo sam da kažem nizvodno, ali mi se omače. Drugačije ne ide u takvoj prilici, nego nizvodno sa sagovornikom. Onakva ženturača. Kundak je otišao davno, sa njim i Damjanko; zajedno vojevali, zajedno sedeli na istoj klupi i pijuckali zasluženu penziju, govorili su oni koji su pored njih prolazili, “dobar dan” im nazivali. NJima bi se pridružio i Dobrota (kvarnog li zuba medju imenima), bez penzije, bez dana ratovanja, i njemu u ruci piva.

Nastavak

*

Hodnik dug, dug, još duži; ona, Neda - široka, visoka, malo povijena. Mora biti povijena, u rukama joj usisivač. On na njojzi, Gavrilović jaši, neka ga još malo. Ne diram ga.  Usisivačem njuška po hodniku, zapela po sredini, znači tek je počela, treba joj vremena da zađe za ćoškove.

A, ja ću malkice o Gavriloviću, sekretaru opštine. Ni manjeg čoveka, ni veće buve. Taj se zaskoči na žensko, po mogućstvu bira da bude što više, to žensko. Gde se namerači, mora da zaskoči.

Posle njegovog skoka, svaku zaskočenu često zasvrbi. Traži ga. A on se uvek nađe, ništa čudno: počeo je u vatrogasnoj jedinici, da bi se kasnije doškolovao, sve do Pravnog u Beogradu.

Jebe mi se za njega.

Skači buvo, dosta je bilo, kažem mu.

“Kako da skačem”, oteže dok izgovara, ne da mu se, “polomiću se.”

Zaboravio si, gospodine Gavriloviću.

“Šta sam zaboravio?”

Zaboravio si da ćeš se slomiti tek kad odeš za direktora u specijalnu bolnicu u Starom Slankamenu. Nogu će ti tek tad staviti u gips.

Skači buvo, dosta je bilo, kažem mu, jopet.

 “Ne bih da skačem. Ja bih da sjašem, ako može.”

Kako ne bi moglo.

“Lakše mi nekako dođe”, još izgovara, pravda mi se, a već je dole.

Radi šta hoćeš, samo mi oslobađaj parking, i moje reči. (Mnoge reči u životu kasno ili nikako ne dođu onome kome su trebalo da dođu)

Gavrilović ti i sjaši i skoči u ćošak.

Neda preli, propeleriše(!) usisivačem sve u mestu. Zaš’o sam joj za guzicu. Čvrsto je obema rukama uhvatio i pri tom stiskao za slabine. Tako jako da mi se ne izmakne, da mi se ne pomeri.

Zip! Zip, zip!

Nisam ga priljubio uz guzu, pa polako teraj! Ne, bilo je odma’, zip, zip i zip!

Uskočio je moj, sad i njen, u nju, njenu pripremljenu, nauljenu. Najžešći lepak nas je držao – moje prednje, a njeno zadnje. Unutar nje zađem još jednom, pa drugi put – da potvrdim.

Nadvijem se da je poljubim. Ona zinula. U ustima joj rumenko. Moj, a čiji bi drugi bio.

’Oćemo dalje, gazda.’

Nema dalje, mrcino, podsetim ga. Zar ne vidiš, blento, da je ovo pruga uskog koloseka, prava ’šarganka’, ijjjj!!!

’Nekad bilo, sad se pripovjeda’, on meni ni pet ni šest.

Za inat njemu, izvadim ga.

“Ti si mehaničar,”, red je da i Neda nešto.

Sve sam, samo to nisam.

“Jesi, jesi! Imaš šraf. Šrafčinu!”, odmerava crevom od usisivača. “Viditi se.”

Ona kljunom dole, ja nosom za njima.

Oblazdio šraf.

“Isprobao je mnoge matice. Moja mu prostrane, a?”

Naskači, buvo! Zovem Gavrilovića.

“Može, ali da mi pokloni miris!”

“Dobićeš neraspakovani miris moje supruge. Obećavam pred svedokom. Evo ti ga”, pokazuje na mene, a daje ga njojzi.

(Telo zauzima pozu koja mu najviše odgovara, naše je da mu pomognemo, time i duši pomažemo, ali ne skroz. Duša je ipak nešto drugo, različitije od tela.)

Kuda? Nazad!

Ti levo, ti desno, ljubite direk od vrata, predsednikovih! Vreme mi je za sklekove, ja ću zato napraviti sklekove, dvadeset puta dvadeset puta dvadeset sklekova, jedan dva,... sto dva,... hiljadu dva, ne stoji vam  da stojite tako ukipljeni, uzmite vagicu! ne otimajte se! stavite ispred, tako, stani ti prvo, žuti! vagamo ko će prvi ući. Žuti je pegav, sovljiv, visok, na oca i maku liči, slab u školi posle osnovne, u “Kumaplast” se zaposli, nešto sitno pokrade, prvi put se oženi sa crnkom najdužu kosu imade u gradu, dece nije imao sa njom, spanđao se sa Mikom Barcelonom, njega sud oslobodi, još ga namiri, mercedes mu ostade kao najnoviji model i kao nadimak, žuti Đura ode u Beograd, pojeba 578, al’ si težak! dalje ne broji, oženi se drugi put, žena mlađa deset godina, ćerku dobiše, istoriju će kasnije studirati i završiti, završiće i ovaj, ondašnji Đura, iako je znao pripit da kaže ženi, “daj mi mamu, ja sam od tebe stariji deset, a tašta je od mene starija deset, taman” i ona reče, taman i otera ga, ne tada, sećaš se, “sećam, kasnije, kasnije”, on u Inđiji ostavi dugove velike, njojzi ništa ne vredi, država da ga juri, jedno se izmorila, on se priženi prvoj matorki, balkon preko od njega, pre toga prčko s kompjuterima, i tu ostade u dugovima, skidaj se s vage! dosta je bilo!

Aj sad ti, pravniče! Milanče, samo ime mu kaže crtati je znao, Diznijeve junake najradije u pokretu, a pravnik završi, sekretar u “Krunu”, miran i tunjav kao i uvek, to nije za sekretara, to nije po volji direktora, to nije po volji njegovog direktora, svi su radnici nosili kišobran bez obzira na vremensku progonozu, prskao je po njima, kišobranom su se štitili donekle, Milanče nije umeo da uvija, da sklanja, da prepravlja, direktor pripreti sa svojom klikom, on uzdrhta, oznoji se oko šupka, oznoji se oko nosnice, oznoji se oko srca, ćerku je već imao, ženu koja je radila u knjižari, sa tatom i mamom u istom stanu, ode za Beograd, i on za Beograd, putovao, bus ujutro, bus uveče, radio u građevinskom “Radu”, “Rad” propade, osta bez posla, godinu dana ni vazduh da udahne, ni sunce da gleda, na selo ga baciše, u osnovnu školu za sekretara, pola u jednoj, a polovica u drugoj, prepodne u Sasama, popodne u Slankamenu, dosta je za tebe bilo, odužio sam, brate! vagica popušta, skidaj se i ti!

Šta kaže vaga, momci!

“Jedan dobar, a jedan loš.”

Da proverim, vaga ne vara. Ti si, Milanče, dobar, ti Đuro, loš! Ne brigajte, nemojte se snužditi, jebeš snuždu, nemojte se ni oliti: dobre puštamo, a loše propuštamo, kaže život umesto nas.

“A ko ima prednost, onaj koga puštamo ili onaj koga propuštamo?”

*

Gore sam došao neke godine koja je na kraju nosila nulu. Zadržao se dvadesetak dana i rekao “jebote, ovo nije za mene”, lovac iz onog hodnika, moj školski drug i Bosanac, predsednik IVa, koje sam postrojio, rekoše mi:

“Ideš u Vanas da se ne vratiš.”

“Nema vraćke”, doda Bosanac, “već mi se jedna pičokara vratila.”

Slažem se, čvrsto im obećam, misleći na ono što ostavljam. Ostao sam dva-tri dana, e, ostanem tri dana i četiri noći, mada u radnoj knjižici piše četiri meseca: jul, avgust, septembar i delom oktobar.

“Ne pravi mi pizdarije”, rešavao je Bosanac, predsednik veća ukrštene reči pod četiri vodoravno, lako mu bi: reka sa tri slova u Bosni. Una, draga mu.

Daj mi knjižicu, tako smo se dogovorili, kažem mu.

“Ne pravi mi pizdarije”, tek sad je to rekao, “vraćaš se, samo da raspišem konkurs i izaberem direktora.”

On izabere direktora. I vratim se u oseljenje. Ovi me dobro prime. Jebala mara bumbara. (Čisti arhaizam).

“Rekla ti Vesna da dođeš u daktilo biro.”

Sad ću, radio sam nešto neodložno. Prođe pola sata, “jesi li bio”, ispoljavao je brigu, nisam, sad ću. I treći put me podsetio, ja odem, Vesna mi reče sa sisama, “evo ti.”

Dao sam bio neko rešenje da mi kuca, “nije hteo da ti odnese, svoje je odneo.”

E, sada je druga priča, sada kada ovo govorim, sad smo se stopili: u jednom ćošku Sremac, najduže po stažu, preko veze ga ubaci jedan debeli, hvalospeve o njemu ovaj priča a kako i ne bi, o dobročiniteljima svi tako, nego njegovi dođu pre tristo godina iz Like, otro je sve, isprao je vene, čisti Sremac i čista podvrsta Sremca, najgore selo, kad odeš kod njih, oni te svi napadnu, kad nema nikog stranog oni se između sebe izjedaju, očima se rukuju, rukovanje im je ravno bodenju matadorove majice.

Do mene, sto do stola, Slovenac, Šumadinac, kurac bi ga znao, jedino izvesno je da je ćelav; pred penzijom, sina dade da ratuje za sve, samo ne za deželu, malo penzionog staža ima, akviziter je bio, vitalnost tražio time što je spermu, koju bi mu dao seoski veterinar, propalu na hleb mazao. Gajio je taj piliće u kavezima kod druge, a nju čepao, kad mu tašta zaklopi oči, kod njega umre, i ova je oplaka; ’padale se neke modre jesenje kiše’.

“Gde vam je Šokac”, evo ga i on uskače, upire prst u mene, ne u mene nego u onog što se zadesio za mojim stolom.

“Gde vam je ustaša?”

(Ko je taj, pitate se, ljuti Krajišnik, tri bajpasa u sebi, četiri ćerke pre toga napravio, i jednu iza toga.)  

“Gde vam je ustaša?” mislio je na onog drtavog koji je Ciganku jebao za kokoš, koga sam ja na referentskom mestu odmenio. 

“Ja sam mu sin”, oglasi se ovaj koji je zaseo na mestu ’ustaše’.

Ovaj u maskirnom odelu, više je ličio na Srbijanca u šajkači, ratovao je verovatno dok nije dobio uniformu, okreće se Sremcu, dotle Slovenac utulio glavu, stiska je rukama kao da je fitilj od sve sveće pa ga gasi između palca i kažiprsta, koje je ovlažio, a on, Adam Valać, i njemu ime i prezime da pomenem, ne da se: “I četvrti su mi ugradili, a meni ništa”, lupa se po prsima.

Da bi izgladio  ono što su Adam i njegov otac usrali, “ja sam mu sin” započe:

“Niko nije kriv.”

“Niko nije kriv”, prihvati Sremac.

“Niko nije kriv”, doda i Slovenac, i da ne bi bilo tri “niko nije kriv”, da se ne pomisli da je reč o srbovanju, nateram i Krajišnika Adama da prevuče: “Niko nije kriv.”

(Ali, to je samo anegdota!)

Jeste anegdota. Ali anegdota je esencija života. Uzmi za primer onu malu, onu bočicu, u oko da je staviš, tako mala. Promućkaš, turiš i napraviš koje hoćeš piće, nego!

Nego, otkud ti, Stevane ?

“Spolja!”

Znam, spolja.

“Spolja, velim: i kucao, i dobar dan, i kez, i sve po redu”.

Nisam te čuo.

“Nismo čuli”, u glas: Sremac,  Slovenac, ’ja sam mu sin’ i Adam uvek sa prezimenom. Valać.

*

“Meni nije dobro.”

Pade, savijajući se u kolenima.

 “Pao si ti davno”, sa pete stepenice, zdrav, nosat i prav – Bauer. Onaj što dođe iz Reške, onaj što dođe šinobusom, tehnologiju završio, uvali se u gumene profile koji su se izvozili u Nemačku, njemu stan u bloku, ženi posao u trgovini, kući, pardon, stanu dve devojčice, “da ih majka ljubi”, pa uspeh među delegatima, pa švićkanje po raznim većima.

Aj sad silazimo: nedopadanje direktoru, razmeštaj na drugo radno mesto, manja plata, manji izvoz u Nemačku, otkrivanje mahinacija direktora, suspenzija, privatizacija, nemanje kud, otvaranje kafane u selu.

“A što ne reče, pišče, da sam ti na Gadnošu držao predavanje o hvo, zaštita od bojnih i drugih otrova, otrovi su uveliko bili oko nas, tako da ih nije trebalo zaštićivati. Ne sećaš se predavanja, a sećaš li se pasulja i suvih rebaraca u njemu koji je posle toga sledio, koji je kuvar Golub jednonogi, prste da oližeš.“

Toga se sećam.

“E, pa ispred toga Šimić, nalickani, picnuti, bivši atletičar, a i tada u kondiciji, obuče žuto providno odelo, bledunjavo – izvede nas ispred restorana polovi bure, limeno od dvesta litara, ono benzinsko, potrpa krpe, donese protivpožarni aparat, drugi doneli umesto njega, bira koga će i tebe izabere a ti smotan, nikad nisi voleo to, javnost, uzme nada, radila sa invalidima, poštrca uz aplauz i ugasi krpe, Šimić je nastavio sa pričom, plaćena mu, a onda da bi praktično pokazao, zapalio isto ono što se isparavalo, buknulo je, njega je osmuđilo, obrve, trepavice, sjebalo mu bledoliko odelo. Vas dvojica, onaj što ode u “Plavu reku” i ti, pišče, vi ste horovali na kraju, ”ovako ne treba”, Šimić vas je samo pogledao crnim očima u duši.

“Ne seri, Bauer”, reče Šimić, sad na stepeni iznad njega, predsednik koji ga je zamenio, otrese ga sa revera ispred radikala, na kome je držao značke.

Držao sam predavanje onom piscu gore.

“Tornjaj se, Baueru, seci vodopije, grane iz žipražja vadi, mantil obuci i konobariši, mogao bih ja, ali neću o mojim sportskim danima, o mom Žitopromu, o mojoj supruzi, o mojoj kapiji koju sam farbam, o mojoj ćerci koja radi na radijus, o mojoj snaji, Drakulić, prezime devojačko zadrža, u domu zdravlja pije krv, mogao bih, ali ću ovih pet stepenica koje su iza mene do ravnine, o onima koji me zameniše: LJubiša iz agrara, LJubiša iz zanatske zadruge, Gunić iz ciglane, žuti imena mu se ne sećam, može biti Petar, zanatlija bio, u godinama koje slede svi titule dobiše, pok. postadoše, sem Gunića. A ove stepenice što desno, političkom krilu, njih će popuniti samo jedan: onaj što doće sa ulice, onaj što zaposli brata u glas amerike, onaj koji namesti mami nameštenije, ujaku montažnu kuću, koga će zameniti isti taj koji dobi stan, koji picnu grad, koji napravi ledilište, koji izgradi banju, koji napravi fabriku cigareta, prvu vetrenjaču, njega će zameniti isti taj koji preće iz male stranke u veliku, koji zarađuje sa monetarnim fondom, a njega će smeniti isti taj koji dovodi ambasadore velikih zemalja za uši u njegovo malo misto, a njega će hteo ne hteo zameniti isti taj koji ima hot lajn, na sve možeš pljuvati, njemu pomagati, da i on pljuje na njega svake nedelje, a njega će zameniti isti taj koji je pucao na mesto ambasadora, koji ode za ambasadora, nema više stepenica, nema više stepenica.

*

“Otkud vi? Viđ’o sam vas. I dosad ste ranili, ali ne ovoliko.”

“Ja, sat poranim.”

“Ja, sat i po.”

“Ja, sa autobusa.”

“Čija žena plete vence za mrtve, koja se prca sa majstorom, sa onim što nema dece, sa onim što će sa suprugom zaspati u autu na drumu?”

“Moja.”

“Tvoja, Mujo. Ti što jebeš kroz hulahopke, ti što si vozač, a predstavljaš da si šef inspektora, ti što nosiš pištolj od čijeg držanja, pričao si ne jednom izraste ti riblja kost. A tvoja Stanko?”

“Moja će otići pre mene. Ja svaki put ne znam da se vratim sa autobusa, skinem se, svi nekuda, a ja ne znam kud sam krenuo.”

“A tvoja, neću te ni pitati.”

“Moje ribe su u jezeru, moj šator je na obali, moje pčele su u košnici. Dezinfikujem ruke tako što ih popišam.”

“I ti si je imao.”

“Imao. Decu sa njom izrodim. Posle četiri godine polovimo kuću sredom, devojčice na njenoj strani ostanu, a ja sa Poljakinjama, Ukrajinkama, dolazile na pijacu, Ruskinjama, stan im izdavao. Išao sam ja u Poljsku, sve jeftino bilo; obučem majicu; jednu košulju, drugu košulju, treću kariranu; džemper, jedan, drugi, sa rolkom; matil, i preko toga šal, a vreme lepo.

Vreme bude sumnjivo cariniku odvoji me u kabinu, ’nemoj više’.

Neću, samo još ovaj put. Razumeo me, pusta slovenska duša.”

“I svi ste budući penzioneri.”

“Već smo, odavno smo penzioneri, ribolovac, medar i ’poljak’ je već umro.”

“Ovaj zadnji što mi reče?”

“Baš on!”

“A ti?”

“Meni je supruga umrla, drugu sam našao”.

 “A, ti što te u horizontali zatekoh?”

“Nikako osam horizontalno, ne ide. Skandinavka je to! Pa sam mislio...”

“A, što propusti onoga gore da me prca”, obraća se portiru.

“Nisam ja portir.”

“Kako nisi, da nisi i ti penzioner?”

“Nisam penzioner, a nisam ga ni propustio, niti sam na dežurstvu kad baš hoćeš.”

“Hoćeš da kažeš da ne postojiš?”

“Postojim i te kako, od pre sat vremena.”

“Pa?”

“Ne vredi ti pitati.”

“Daj mi knjigu dežurstva, pruži mi je, eto je tamo. Što je zapisano, to se i desilo, čitaj!”

Čita: Rekao sa Pliku da treba da idem za Beograd...

“Ko je Plik?”

“Vozač, drugi vozač, Pajčetić.”

“Čitaj dalje!”

... možeš sa mnom, moram i ja poslom za Beograd, otišao sam sa njim, možeš i u povratku sa mnom, važi, za sat i po da se nađemo kod doma sindikata, dogovoreno, dogovoreno. On će doći, čekati, mene neće naći, ja sam uzeo danas platu, idem sedam dana u Crnu Goru, na more, sve ću potrošiti, sve ću potrošiti, moja žena neće znati gde sam, u novostima daće oglas, traži se noćni čuvar Laković i slika, onda ću se vratiti kao da ništa nije bilo, tako sam čuo od drugih kad se svade, tako je palilo kod drugih, što ne bi kod mene.

“Odmah nazovi telefonom, ona je druga smena u “Vitani”, druga smena?

“Od dva do deset!”

“Pa kako ste vi poranili, kad je sad četiri po podne.”

“Sam si rekao, predsedniče, da smo poranili.”

“Trebao sam reći da ste zakasnili.”

“Nismo zakasnili s posla, ostaje nam se.”

(Preležao sam boginje, mladalačke bubuljice, seboreju sam imao, sve mi po čelu izbije sem znanja. Popodne se piše zajedno, ako se gleda kao celina, a, ako je samo delić, bilo koji deo po podneva, piše se odvojeno, po podne.)

 “Aj bežite da vas ne vidim! Pisac!”, poziva me od portira, “ pomozi mi!”

Tebi nema pomoći, predsedniče!

“Samo sad, sada me odmeni!”

Nosite se u kurac!

Kad to čuše, penzioneri se izgubiše.

*

Na vratima novi natpis: Osnovna škola “Dušan Vukasović”, nekada nemačka škola, na plavoj tabli plavom plavi Dunav ispisano sa belim slovima, ćiriličnim. Nisam se iznenadio, a zašto bih? na Balkanu se tako brzo menjaju natpisi, table. Nećeš opet sa mnom, reče mi onaj ulubljeni članak desne šake, neću, levom ću.

Kuc, kuc, došao je na mene red, reče levi članak zadovoljan svojom ulogom.

Uđem.

“Toma!”

“Vanja!”

“Vanja!”

“Toma!”

“Ruskinja!”

“Rus!”

Lepo ime, Tomi kažem i ništa drugo osim imena nemaš. Ne pomenu on da je sa sobom poneo tablu Osnovna škola “Dušan Vukasović”. Na kabinet dok predsednikuje, neka je. Da ne zaboravi gde će se vratiti.

“Ja sam Rus.”

Koliko je Petrovića, bar jedan mora biti Rus.

“Taj sam.”

“A, ti?” – pita Vanja.

“A, ti?” – pita Toma.

Ja sam pisac.

“Nisi oduvek bio pisac?”

Ne zajebavaj!

“Zar tako sa predsednikom? Aj iznova!”

“Ja Vanja, učiteljica, nastavnica, učiteljica.”

“Ja sam Toma, učitelj, nastavnik, pedagog.”

Ja sam Nikica, učenik drugi bez prvog razreda, treći sve do osmog. Ne prilazi mi, ma ne prilazi, ne prilazi, ej Vanjo, ni slučajno.

“Zašto?” - on upita.

Zato što sam nekad želeo da sam ćelav, nekad, samo onda, hvatala je Korbačova za glavu, onda i mene, sedeo sam pokraj njega, hvatala sledećeg, hvatala nadalje, sve tako do tridesetog đaka u razredu, ne prilazi, Vanjo, ne prilazi sad!

“Već sam prišla.”

Šap, šap, šapućem joj: Glava ti na belom jastuku zavaljena, podigao sam se odozdo, zajašio, uši ti zategao kolenima, priheftao za jastuk, nudim ti ga, pitam te kašikicom, propinjem se, zevaš žuti ptiću, gladan si, evo još, još evo, evo.

Zašto ste se zarumeni? Ne gledajte se! Sad ste još više zarudeli. Samo polako, čekaću dok ne potrošite svo crvenilo. Sačekaću.

“Pisci jebu rečima”, izusti Vanja da joj crvenilo, koje se poprilično nahvatalo, što pre sletelo.

Da nije tako, nastavljam njenu misao, “pisci jebu rečima”, da nije tako i Andrić, i Ćopić, i Crnjanski i možda Krleža  - svi bi oni imali bi decu. Svi kurčevi štrcaju na svoj način, ali svaki štrca, mlaz pisca je prejak, svaki put spere jajašce s materice.

“Bolje ’ajmo iz početka.”

“Ajmo”, podrža je on.

Ajmo, kad kažete, prihvatim i ja.

*

Ni opštinska zgrada ne voli obeležene, drži ih po strani, drži ih po krajevima, u ćošku. To je slučaj sa Pekićem i Trbavom.

On raspuštenik, dvoje dece negde u Srbiji, gde će otići kad radni vek završi, imao je brata direktora pozorišta, jednog sinovca sa naočarima, uzeo je kurveštinu i krenuo u Neradin, drugog sinovca sa naočarama, koji se nije nikad ženio, ali je zato stalno predsednik sindikata.

Pekić, opštinar žderao je beli luk i tamanao kisele mentol bombone, time je davio vazduh u kancelariji, koja je ionako bila mala; uvuče papir u mašinu i on tako stoji, bel(!), da belji ne može biti, kao nešto radi. Šefovala mu s vremena na vreme Trbava jer je tako malo dolazila na posao, nije mogla trbava pravnica, sada pokojna, povijena, dvanaestoro rodi, s Piletom Likotom, ona ispušti dušu, on ostade sa šeširom, i pet ’šćeri’, a šest se pouda, a jednu ’šćer’ u međuvremenu uze bog, trebalo mu. Ostade Pileta i sa šeširom, i sa stanom u najlepšom delu grada.

Osta Pekić sam u opštini, u njihovoj kancelariji da izdaje neka uverenjca. Da prodaš zemlju, moraš prvo državi ponuditi, pa ako se ispostavi da je ona, država gadljiva, onda ti možeš preko Pekića da biraš komšiju.

Imao je Pekić stan kod železničke stanice, nekad se govorilo velike, jer je postojala i mala, na izlasku iz grada pored nadvožnjaka, u Trikopredovoj zgradi; imao je ljubavnicu, imao je pripravnika njenog druga sa kojim je ispunjavao igre na sreću; i on je bio razveden, mala devojčica jedinica.

(Jeste primetili u tekstu, u ovom pisaniju ne može da se rodi muško pa da ga jebeš, aj što se meni ne da, to znam, to kanda znam, a što se vama, čitaocima, zanedalo?)

Devojčica jednica ode sa mamom biologom, makrobiologom, u banji radila, prvim trajektom koji naiđe, ode u Beograd, preseli se i poslom.

A njega, oca joj povuče “Plava reka”, tako se zvao i zove se centar za socijalno zbrinjavanje. Sa školom spremanog za nešto drugo, sa propalim životom,  radio je Velisav da popravi one koji se popraviti nisu dali.

PING-PONG

Na vratima piše pret(!)sednik, kucam: kuc, kuc, kuuc, a iznutra čujem: pin, pong, pin, pong. Krenem još jednom člankom: kuc, kuc, a članak će, “ne raspiždjuj(!) me više, zar ne čuješ ping, pong, ping, pong”.

Unutra brka, u rutavim nogama. U belim hlačicama.

“Nije on za tebe brka”, igra ping pong sa svojom ćerom.

“Dete tražilo, dete naišlo. Morao sam odgovoriti obavezama, pret(!)sednik sam, i ona je moja obaveza.”

Samo ti odgovaraj obavezama predsedniče, a mislim u sebi: ni prezime ne bi imao, da ti nije ženinog. I tebe ne mogu da vidim, a da ne vidim onog drugog, šuraka ti, što je radio u saobraćajnom, stalno osmeh na usnama i alt u grlu. Presa neka bila, pravio nešto od plastike, centifugalna ga opiči i pravo sa njim na groblje, a centripetalna povuče nekog Bosanca, pravio bosanski č(!)evap, ona, šurnjaja ti, za njim, on pred njom, u Beogradu se nastaniše, a u našem gradu ostade bosanski čevap.

Samo vi igrajte, za mnom vrata škripnu, da nisu škrinula, ne bih se ni okrenuo, ili bih se malo kasnije zarotirao, došao sam da pitam pare za štampanje ove knjige, zaboravio sam, ući ću ponovo.