Napolju je hladno a kiša već danima kvasi. Ne sećam se kada sam poslednji put izašao napolje a da oko vrata nisam umotao šal. Taj braon šal sam dobio za rođendan, prošle godine. Dugo sam se mučio sa njim. Vezivao sam ga u mašnu, obmotavao ga u trku oko vrata, i u opšte provodio sam vreme razmišljajući kako šal smotati, omotati, prelomiti, zamotati oko vrata. Posle nekoliko dana upoznavanja sa Njegovim veličanstvom Predobrim Šalom, shvatih da je toplina koju pruža njegova primarna funkcija tako da sada on oko vrata samostalno bira putanju namotavanja. Vraćao sam se, sinoć, sa polu/porodične večere, povezavši ćerku naših kućnih prjatelja. Nikada nismo pričali van opštih tema. Tako bi i ovaj put. “Vreme je katasrofa.”, reče. “Onako, hladno je. Ali ja imam šal. Ti nosiš šal?”, pitao sam. “Ne, danas. Imam ovo krzno na jakni pa me ono malo greje. Taj tvoj šal je neki specijalni šal kada apostofiraš da ga nosiš?”, pitala je. ”Manje više. Nije baš poseban. Samo greje. Dao bih ti da ga ispobaš ali se bojim biće mi hladno. Grejanje, kao što osećaš, u mojim kolima nije za diku i ponos.”, rekoh. “Ali… ja sam žensko. Trebao bi da misliš i o tome.”, treptala je. Ona uvek trepće i ima pogled životinje na umoru. Cvili dok priča i dobija ono što poželi.. “Nema šanse. Hladno je. Kupi šal.”, rekao sam. “Baš si neki.”, reče, spusti pogled i poče da cvili. Bravo, uspeo si da je nateraš da uradi ono što ne želiš da radi. Uvek to radiš. Sve naopačke. Ne umeš, brate, da se ukopiš u to... sve. Skinuo sam šal, dok sam čekao zeleno na semaforu, i obmotao joj oko vrata. “Hvala. Baš si uviđajan, ispostavlja se.”, reče. Eto, vidiš, nije teško. Samo budi ono što nisi i sve je ok, pomislih. Trudio sam se da ne ćutimo. Pričao sam o stvarima koje su mi prvo padale na pamet. Ona se kikotala, poslovno ispravno, a onda poče da priča o svom poslu. Bravo majstore, neka te udavi sada svojim poslom i svojom kvazi srećom. Ona je ekspert u tome. “Pozvaću te ako čujem da nekoj kancelariji treba pravnik. I to, hehehe, radim. Sarađujemo sa raznim kancelarijama. Ja sam multipraktik.”, reče u jednom trenutku. Ona nema moj broj telefona i nikada se nismo čuli. Iako su je svi moji drugari, po abecednom redu, zvali, starovali, muvali i želeli ja nikada nisam. Da se razumemo, izgleda jebeno dobro ali treptanje, poslovni osmeh i srdačnost me je uvek nerviralo kod nje. Imam utisak da leže i ustaje, svaki put sa tim “trajnim” osmehom. “Reče mi burazer da pišeš nekakav blog.”. “Ma, da. Glupiram se.”. “To svakako podržavam.”. “Glupiranje?”. “Ne, hihi, nego pisanje.”. “A to.”. Jedva sam čekao da se rastanemo. Postajala mi je sve veće opterećenje, svakim kilometrom. Semafori i jaka kiša su se zaigrali igre “Hajde da ga zajebavamo” pa je put potrajao. Konačno, pred njenim stanom, mi je predložila da uđem na kafu, čaj ili već. Rekoh da sam umoran i da mi treba sna. Ona se nasmeja, zatrepta pa predoži nekakav spa centar koji plaća njena firma. “Možda... čujemo se ovih dana.”, rekoh, znajući da nema moj telefon a da bi njen burazer kada bi ga ova pitala za broj odštampao stotine majica sa natpisom “ZAŠTO?”. “Hihi, važi. Zdravo, hvala. Hihi, trep-trep-trep.”, učini. Uhu! Konačno ode. Šaaal! “Hej, moj šal ti je oko vrata.”, viknuo sam dok je otključavala ulazna vrata zgrade. “Hihi, trep-trep-trep, izvini, zaboravih.”, učini. “Ništa, dešava se. Laku noć. Hihi, trep-trep.”, UČINIH. Jutros me je sačekala poruka na mobilnom. “Brate, dovoziš malu u 3 gabi. ‘ si ti normalan? Roknuće te neko od onih njenih sa džipom? Batali to.”. “Batalio. Ne brini.”, odovorih. Nije bilo smisla da spominjem šal. To bi se moglo protumačiti kao suviše intiman deo našeg odnosa. Svakako, hihi, trep-trep, to ne bismo želeli. Prijatno.

Znala je te cipele od nekuda. U redu pred šalterom banke nema bog zna kakve zabave pa je šarajući pogledom po prostoriji nabasala na njih. Zna na stotine cipela. Recimo, one kojima je juče komšija gađao svoju ženu jer je kuvani kupus bio prezačinjen. Ušla je u njihovo dvorište da bi očitala stanje na strujomeru. Simboličan je iznos novca koji zarađuje popisujući struju, ipak tako održava saldo na svom računu u blagom minusu. Gledala je ceo let ofucane cipele, razjapljenog đona. Ispucala, braon cipela je izletela za ženom i tresnula o strujomer. Prišla je strujomeru, isčitla i zabeležla stanje. Kratko pogledala u čoveka koji je stajao na vratima kuće brišući svoja masna usta krpom. “Dobar dan.”, rekla je kratko. “Dobar dan, dobar dan. Vi iz distribucije uvek prezačinite račun. Isti ste kao moja žena. Samo ona je nesposobna a vi, vi ste fukare lopovske, da vam kažem. Nego, uvek mi pošalju decu u popis pa nemam koga za gušu da uhvatim. Nego, reci ti mala onom svom šefu, glavonji onom, da ću mu brkove počupati ako dođem tamo. Pička vam materina! Ajde, daj da vidim šta si napisala u toj svojoj svesci. Nećete me više krasti, majku vam jebem hoštaplersku.”, vikao je. Pružila mu je svesku popisa i rekla:” Proverite. Slobodno.”. “Slobodno? Misliš da ja ne znam da je slobodno?! Mogu da pročitam šta god hoću, to je moje pravo. Daj!”, rekao je i istrgao svesku iz njene ruke. “Milena, dođi ‘vamo! Čitaj! Šta piše? Broj po broj, a ja ću da poredim sa stanjem sa brojčanika.”, dozivao je svoju ženu. “Gospodine, ispala vam je cipela. Izvolite.”, rekla je pružajući mu cipelu koja je malo pre letela prema njegovoj ženi. “Nosi to u kuću!”, rekao je ženi svojoj. Cipele na rasprodaji! Svuda po gradu nailazila je na natpise sezonskih sniženja. Njena prijateljica je juče kupila na rasprodaji nove cipele. “Divne su. Božanstvene. Gde si ih kupila?”, pitala je svoju prijateljicu. “U Glavnoj ulici. Imala sam sreće. Bile su na rasprodaji.”, odgovorila je njena prijateljica. Znala je da će već sledećom prilikom, kada neko pohvali cipele, njena prijateljica prećutati da su kupljene na rasprodaji. Ne piše na njima da su kupljene po nižoj ceni. Svakako, ne bismo poželeli da se stvori utisak kako ona kupuje ispod cene. Originalnost i unikatnost bi bila narušena time. Ovako, ekskluzivnost raspodaje ostaje među njima dvema. Cipele koje često nosi momak u čijem društvu crveni su sasvim obične. Crne i neupečatljive. Dok ga je odmeravala, od glave do pete, cipele su joj privukle pažnju jer on smušeno naizmenično prekrašao noge jednu preko druge. Bokal belog vina, nekoliko čaša, sveće i njegovo stopalo u visini stola. Ne bi bilo čudno ako bi se slučajno uhvatila za cipelu umesto za čašu ili bokal. Toga se i pribojavala dok je crvenila i smeškala se na svaku njegovu reč. Samo da ga ne uhvatim za cipelu. Pomisliće da sam čudna. Ljudi se plaše čudnih. Odvezana mu je pertla, pomislila je ali nije imala hrabrosti da mu to kaže. Mislila je, pomisliće kako ja to smatram važnim. Možda ga to udalji od mene. Ne bih to volela. Nisam ja zakeralo. “Vidi, odvezala mi se pertla.”, rekao je u jednom trenutku, primetivši i nevešto ih zaveza. Dobro je, primetio je, pomislila je. Bolje nego da sam ja to rekla. “Mrzim banke, šalter službenice i ovaj odvratni miris zagušljivih prostorija. Ova devojka ispred mene bulji u moje cipele svo vreme. Kao da su neke. Obične, dosadne cipele koje moram da nosim. Mrzim cipele. U redu, devojko. Sada ću da blenem u tvoje cipele i neću trepnuti sve dok ne izađeš iz banke.“, pomislio sam. “Izvini, možda sam nekulturna ali tvoje cipele mi okupiraju pažnju.”, rekla je konačno. “Možda jer su velike. Nosim broj 47.“, rekao sam gledajući u njene cipele. “Baš velik broj. Gde si ih našao?”, pitala je. “Na nekoj rasprodaji mi je sestra kupila juče. Kupovala je sebi nešto, ne znam šta, pa je usput i meni kupila ovaj par cipela. Obične su. Malo dosadne.”, rekoh. “Lepe su.”, reče i okrenu se prema šalteru za kojim je radnica polako kucala po tastaturi. Kratko je cupnula u mestu, kao da skuplja hrabrost, pa se okrenu opet ka meni. “Baš su spori.”, reče skrivajući se od pogleda službenika banke. “Aha.”, promumlah. Bilo mi je nekulturno pozvati je kod mene. Bar odmah. Pa sam stao smišljati kako da je pozovem nekuda. Bilo gde. Kada god bi se pomerila ili menjala oslonac sa noge na nogu, njen parfem bi me zapljusnuo. “Mutavi degeneriku, sada treba da nešto kažeš! Ne moraš da izmišljaš, reci... reci nešto što si već nekome nekada rekao. Bilo šta!”, vrištao sam u sebi. Ispala joj je kartica i ja sam skočio za njom. Podigao je i pružio joj u ruku. “Hvala…”, reče. “Nema na šta. Ih.”, rekoh. Kakav sam ja imbecil. Nema na šta. Nisi u Kraju nego pokušavaš da najbolju tvorevinu Boga odvojiš od svakodnevnih misli, možda dečka, mame i dosadnih drugarica. Ne, trebalo je da kažem nešto tipa “Bar znamo ko podiže novac pa samim tim, plaćaš kafu ili već nešto tako idiotski na šta se obično nepoznanici kurtoazno nasmeju, iako je objektivno to najdosadnija rečenica koju možeš izreći. Nema na šta! To ti je super, momče! Samo tako i opet ćeš piti sam kafu. Stigla je do šaltera, konačno. Pri put se nisam radovao agilnosti radnica. Vrlo brzo je podigla novac, platila račune i počela da čeprka po tašni. Sad! Sad, čoveče! Nešto. Zakopčava tašnu i odlazi. Ti češ ostati s telećim pogledom i balavićeš nad šalterom. Heeej! “Ups, izvini, molim te.”, rekla je pošto me je zgazila. “Ništa, ionako su nove cipele. Red je da se izgaze. Malo.”, rekoh. “Pa, ja idem sada.”, reče. “Da, i ja da stignem na red u banci.”, mumlah. Bravo, važniji ti je red nego što ona odlazi. Neka, evo tebi lepo prvo mesto u redu pa u redu. Majstore! “Uh, izvini.”, rekoh pošto je nagazih. “Hihi naše cipele izgleda bolje pričaju nego mi.”, konstatova. “Da, izgleda se sviđaju jedna drugoj.”. Sedeo sam na terasi, posle podne, i rekao Civilu da me je neka nepoznata devojka danas nagazila. Pokazao sam mu otisak njene cipele na mojoj. Rekao je:” Pa, obriši to, čoveče. Musave su tako.”.

Alfapop je bend koji prži već neko vreme po klubovima. Ne samo po Beogradu, ali kada bih nabrajao sva mesta gde su krvarili prste na vratu gitare, lupali po bubnju do iznemoglosti, derali glas na dobrim i onim malo manje dobrim ozvučenjima ne bi bilo potrebe da Vas uputim na adresu http://www.myspace.com/alfapop. Upoznavši ovu ekipu shvatio sam da život nije sranje, da se treba smejati što češće i da ne treba odustajati. Takodje, ubedili su me da u maloj Srbiji fanovi bendova postoje, pesme se i dalje uče napamet, prvi red je i dalje za prvu gitaru a lepe žene i dalje vladaju. Alfapop je u supersoničnom studiju u Novom Sadu. Vajaju se budući hitovi. Veštost benda sa posebnom doradom neizbežno zvučaće dobro. Podrška Alfapop-u na ovoj elektronskoj stranici mozda zvuči previše subjektivno, s toga ostavljam Vašim ušima da probaju da me razuvere. Ipak, ne verujem da će Vaše uši “reći“ drugačije. Ubedjen da će me u gužvi na Brankovom mostu Jovana, Joca i Ranko “smarati” sa svake radio stanice. Alfa-Respekt! Novi spot grupe Alfapop i informacije o ovom bendu možete pronaći na http://www.facebook.com/group.php?gid=37093851107&ref=ts i na http://www.zipmusic.net/hr/zip_music/alfapop http://www.pepelinno.wordpress.com

Šibali su me. Šibali su me šibom kada sam bio klinac. Posle sam naučio da šibam, od njih. Guzica me više nije bolela i postao sam brz. Isto tako, trčao sam dugo. Toliko da za mene nije postojalo daleko. Kada bih se zaustavio, bio bih toliko udaljen od mesta “izbegnutog šibanja” da sam o njemu mogao da razmišljam samo kao o zavičaju u koji ću se jednom vratiti da me pokopaju kao isušenog starca. Istina je, nisam se tamo vratio kao starac, još uvek, već sam se na mesto sa kojeg sam bio otrčao vraćao brže nego što sam odlazio. Vraćao sam se po “šibu po guzici” što sam pre mogao. Hteo sam uvek da se to mučenje završi što pre pa da nastavim da trčim. Pljas-pljas po guzici, pantalone gore, suze dole, ja u trku. Oduvek me je privlačila ulica. Moj hud, kako da kažem. Ne previše zanimljivi likovi ali kada smo mi, klinci porasli postali smo mnogo zanimljiviji. Svako od nas ima ogromnu manu. Istu onu manu koju je svako od nas imao kao klinac ali tada dok smo kupovali konzervans majkama za ajvar, krali bi žvake-kusurke. Danas je drugo vreme. Retko gde, danas, uz patlidžan, mleko, peršun, prašak i Domaćicu dobiješ žvake-kusurke umesto kusura. Promenilo se. Moja ulica je dugačka i poprilično dosadna. Ja sam na njenom početku. Broj 9. Moj nabolji drugar iz razreda je živeo u broju 40, s druge strane naše ulice. Izmedju broja 9 i broja 40 deca su bila raritet. Luksuzna roba, rekao bih. Penzioneri su uspostavili i zloupotrebljavali monopolski položaj u mojoj ulici. Hodajući ulicom vrteo bih glavom levo-desno kako neki penzioner sutradan ne bi mojoj majci, profesorki biologije, nametnuo imidž lošeg pedagoga. “Kažu komšije da se uredno javiš, uvek. Bravo sine. Lepo sam te vaspitala.”, rekla bi moja keva po povratku sa pijace. Ja bih obično odglumio samozadovoljstvo činjenicom da me je neko pohvalio a onda pravo na ulicu, skok na granu stare vrbe, najveći njih na svetu pa kada bi se nalazio tačno iznad sredine dubokog kanala, punog blata, kišnice i vode koju bi nabacali u kanal automobili s puta koji je bio samo na pola metra od grane vrbe, pustio bih se. Dolazio sam kući blatnjavih pantalona, bez patike/a, izdranih dlanova od držanja za granu vrbe, ugruvan i krvav, musav od čadži saobraćaja. Nikada nismo mogli da odigramo fudbal u našoj ulici, na cesti. Saobraćaj je gust u mojoj ulici pa smo odlazili, nas četvorica iz Ulice, broj 9, 40, 48 i 54, na megdan Sokak ekipi. Sokak ekipa su bili klinci koji su živeli negde na polovini naše ulice. Nisu bili iz naše ulice već iz sokaka koji je izlazio na našu. Oni su govorili da Sokak seče našu Ulicu a mi da Sokak izlazi na našu Ulicu. Oni su govorili da njihov Sokak nosi ime Kralja a mi da je Kralj proteran. Ovo poslednje mi nije trebalo jer me je posle, kao poluodraslog čoveka, ideja monarhizma zainteresovala a i dalje me drži. Zvanični početak rata, između naše Ulice i Sokačeta, se desio kada su posle fudbala Sokačani insistirali na tome da su oni praktično pasaž. Mi, Uličari, smo ih od tada počeli gađati ciglama. Stvarno, tretirali smo ih kao uljeze u našoj Ulici. Najgore bi prolazio Branko, danas poštar, koji je živeo na samom uglu Ulice i Sokačeta. Vođa naše ekipe, Stanislav, tada aktivni bokser, danas advokat je proglasio Branka kontrašpijunčinom i zabranio mu da se šeta po našem kraju, zapretivši mu grandioznim batinama. Jasno je, hijerarhija naše Ulice bila je zasnovana na fizičkoj snazi. Ja sam se svo vreme odrastanja borio za pretposlenje mesto sa Mačkom, tada mojim najboljim drugom a danas inženjerom elektrotehnike. Tukli bi se u Ulici kada god bismo stigli a onda bi pobednik trčao kod Stanislava, legao bi na zvono i vikao “Razbio sam ga! Pitaj ga, pitaj ga!”. Ujedinjeni smo bili samo pred Sokačanima. Nas četvorica, Stanislavljeve pesnice, doberman, Stanislavljev, bismo stajali na početku Sokačeta i mamili Debelog, Branka kontrašpijunčinu, Nidžu i ostale Sokočane na megdan. Posle nekoliko godina, opet, smo počeli da igramo fudbal sa Sokačanima, u Sokačetu. Fudbalske ekipe bi se pomešale tako da je tuča postala potpuno lična stvar. Stanislav više nije boksovao niti dovodio svog dobermana, Mačak i ja smo otkrili Technics gramofone, a Bane, tada uporni borac za pravdu a danas vozač, je odjedanput počeo da se zanima za automobile. Nikada nismo odigrali taj tako priželjkivani fudbalski meč, dva na dva, na cesti u našoj Ulici ali smo u Sokačetu ostrugali asfalt i izlizali đonove desetina pari patika. Ulica je danas drugačija, kao i sve. Staru vrbu su isekli, ostao je panj. Sokak ne nosi više ime Kralja, sada se naša Ulica zove po Kralju, ironija sudbine. Sokak je konačno postao pasaž koji spaja dve ulice, Sokačani bi rekli “koji izlazi na dve ulice“. Da, postao je pasaž naše Ulice, sa velikim tržnim centrom. Sokačani su se u glavnom odselili iz Sokaka, a meni se čini da nikada ne bi ni poželeli da Sokače postane pasaž da su znali šta je pasaž zaista. S vemena na vreme, odem u kladionicu u tom tržnom centru, u Pasažu. Sednem za sto, tamo gde sam nekada sedeo na lopti i nervirao Sokačane jer sam je činio jajastom tako, popunim tiket, tek onako reda radi i uplatim ga za šalterom, na istom mestu na kom je Stanisalav Branka proglasio kontrašpijunčinom.

Ceo dan ponavljao je istu rečenicu. Mučio se sa litrama znoja koji su mu upadali u oči. Sa krizom se, do sada, lako borio. Završavao bi naslonjen na ramenu nepoznatog saputnika na noćnoj liniji. U krivini bi se zbližio sa prozorom i tada bi se budio od siline udara glave o staklo. Noćas, posle dana rastrojstva, on ne može da zaspi u noćnom. Muči ga sutra. Vadi notes iz džepa i piše. “Vreme je da stanem. “Plastični hirurg osećanja na prinudnom odmoru, od danas!“, to ćete pročitati na vratima mojim sutra. Sutra, kada dođete po svoju dnevnu dozu ne kucajte na moja vrata uporno i dosadno. Lupali bi ste po tim vratima danima sve dok ih ne otključam a onda bi se usplahireno popeli na moju kičmu. To ste bar radili do sada. Odškrinuta vrata vas ne privlače. Samo širom otvorena vrata. Stajali ste u redovima. Odmora nisam imao. Ali, niste samo vi krivi. Ja sam mazga. Osedlaj me, jaši. Uuuhu! Marketinški izuzetno sposoban u promovisanju svoje osnovne delatnosti. Jahanje. “Uzjaši me za samo čas!“. Promo lice, hirurg koji dobro zarađuje. Ne ume da uloži nego samo troši i traži još. A vi plaćate. Svaki put sve skuplje vas operišem a vama je novi vi vrlo simpatičan. Sitniš u odnosu na tako neprocenjive laži koje saznajete o sebi. Lažem vas! Pošto ste nesposobni da sami sebi kažete kako su stvari koje vam pričam o vama samo laži i da ni jedan trenutak sa mnom nije bio istinit, povući ću se sam. Povlačim se, bez želje da vas ponovo vidim u ulozi sagovonika. Nisam ja taj sa kim bi ste vi pričali. Vama treba ozbiljna, iskusna osoba sa osećanjima prirodno formiranim. Ja sam samo plagijat stvarnog. Stvarni postoje. Ja sam izmišljen lik. Stvorio sam se sam. Sam ću se i povući pred samim sobom, sasvim nezadovoljan jer nisam uspeo da vas naučim kako da me izbegavate. Probao sam, pravio se da vas ne poznajem i ne primećujem. Nije vredelo. Uvek bi ste na čas provirili u tu dosadnu mesaru plastike. Novi proizvodi i opijati za trezvenjake bi vas opet čekati na policama neuspeha. Slobodno bi se prošetati samoposlugom plastike. Na odeljenju Osećanja našli bi ste najdivnija plastična osećanja poređana po abecednom redu. Na odeljenju hrabrosti prvo bi ste se namučiti kako bi pronašli radnika na tom odeljenju. Na odeljenju Alkohol, pronaći ćete sve. Sve! Mene ćete pronaći na tom odeljenju. Ležim u sopstvenim govnima. Ali, za čas bi vas ubedio da moja govna mirišu a vi bi ste širili nozdrve i uživali u njima. Zatvaram. Dosadno je koliko ste naivni. Idite u druge radnje polovnih, nedojebanih ljudi. Ja, ja ću da popijem nešto.“.

Uključio sam taj dosadni mod telefona. “Normal mode”. Telefon u tom modu zvoni glasno, difoltnom melodijom. Menjam u “Moby-in this world”. Najtužnija pesma koju sam ikada čuo. Vratio sam se, sećam se, sa diplomske žurke Žileta astronauta i otvorio pivo. Seo sam pred tv, koji zuji već nekoliko dana, bez prestanka. Animirani lik se švrćka sa svojim psom i svi ga ostavljaju, napuštaju. Na kraju, na mesecu, ostavlja ga i njegov verni pas. “…hanny don’t leave me…”. Postavio sam ovu pesmu na mesto difoltne jer me svaki put, kada telefon pozvoni, podseti da nije sve tako divno in this world. Meni, sklonom idealizovanju i po malo sujevernom, potrebne su takve stvari. Puc prstima i za čas si u real svetu. Iza ćoška vreba neka dosadna tužna vrba, mada nemam ništa protiv vrba inače, i o čas posla smajli se obrne u tugajli. Nisam ja saosećani čovek prepun vrlina ali vrline novog poretka potiru sve moje mane a saosećajnost, ta tako ni čemu služeća stvar se pojavi, bufff. Možda je to deo lične sreće jer spoznaješ da neka osećanja zaista postoje u tebi. Za mene, to je bio šok. Veći nego šok koji sam doživeo gledajući koncert Amy na Open festivalu u UK. Ta glasčina sa Ejminim telom isceđene pomorandže me je jebeno šokirala. Svi bi dop. Jeb’o vas dop. Duvajte gandžu! Saosećao sam i sa njom iako one ne oseća verovatno, više. Osećanja u Novom okruženju su jako zajebana stvar. Ili ih bildujes steroidima i herbalajfom ili su pritajena dok tuda nekuda ne prođu njene dugačke noge predvođene ogromnim, lepo oblikovanim sisama. O, da! Osećanja moja tada raskošno se rasipaju. Volim je a ne poznajem je. Šta bi bilo da je poznajem? Hoćeš sa mnom na kafu? Jebeš kafu, hajdemo u krevet. Tamo znam o čemu bi smo. Uz kafu bi se upetljao u tvoju mrežu Novog sveta i bila bi verovatno dosadna. Slušao bih pre zvuk šoljica koje se sudaraju iza šanka u rukama slabo plaćene šankerice nego o uspehu tvoje multinacionalne brzorastuće kompanije. “Konsultant, kažeš?“, pitao sam gospođicu Dugačke noge. Izgledala je jebeno dobro. “Da, to je u stvari konsultantska agencija koja se bavi bla-bla-bla…”, počela je bez namere da stane. U stvari, verovatno i dalje priča na istom onom mestu sa kog sam otišao pre nedelju dana. Bio sam pijan, pa šta?! Ona je konsultant i to je dosadno koliko i činjenica da sam opet bio pijan. “Kako bih mogao da se pokonsultujem sa tobom?”, pitao sam. “ha, ha… To mi nije u delokrugu posla.”, reče i izvadi neki rokovnik. Brate, ova zapisuje imena nas koji je startujemo i onda nas strelja čim ugrabi dobu priliku. O, jebem tii. “Kako se zoveš? Da li mogu da dobijem tvoj telefon?”, pitala me je. “Šta, konsultanti nemaju kredit? Si čula za postpejd?”, iskreno, pomislio sam to, nisam rekao na glas jer ima jebeno dobre noge. Rekao sam “Može, naravno.”. Eto, u sekundi sam sam opet bio saosećajan. Izgovorio sam reč koju najviše mrzim “naravno” dok sam naravno gledao u njene noge, praveći se da pogledom tražim zapušač pivske flaše jer mi je navodno trebao, baš još jedan i baš taj što je u senci njenih nogu,za nagradnu igru. Ne pratim nagradne igre, suviše su agresivne. Agresivno pratim njene, i njene, i njene noge, naravno. Da. To toj odličnoj, o da, odličnoj savetnici spoljnotrgovinskog poslovanja bih bez briga poverio brigu o mom poslovanju. Verujem joj, stvarno. Mogla bi da šalje pomoć Gazi preko Libijskog fonda humanitarne pomoći umesto da pare ležu na moj račun i ja bih joj potpisao svaku fakturu ne gledajući šta je iznad crte na kojoj će stajati moj potpis. Pored njenih nogu sve crte sveta su suviše kratke. Objektivno, ona ima dve noge, može jednu da ostavi meni za izložbu koju bih organizovao u njenu čast. O kakve noge. “Moj dečko, radi u jednoj IT firmi, završio je FON.”, kaže bez nekog posebnog povoda. “Ja nemam dečka tako da ti se nemam čime pohvaliti.”, kažem s predlogom, dakle s povodom. “Haha… zabavan si. Zasmejavaš me, baš.”, govorila je kroz smeh. Biću tvoj kovn, bradata žena, debeli koji jede 200 jaja za tren oka, dreser pudlica i krokodila, tatu majstor, trener džezera, ma kupiću ti 20 džezera da ti sviraju svaki dan samo da budem među tim nogama. Mislim u sebi, razvaljen sam i misli se pokreću teško, samo sada reci da si se tako jebeno napila i da ne odgovaraš ni za šta i da palimo do mene. Ja odgovaram za vožnju u pijanom stanju. Saosećajno, zar ne? “Ja bih sada mogla da popijem nešto?”, kaže gospodja Duge noge. To!!! Mislim se u sebi, jebeno to reci i evo me za šankom. “Pivo, vino, džin, votka, pa da votka to je to. Izgledaš kao neko ko pije votku.”, rekao sam nemajući pojma kako izgledaju ljudi koji piju votku. Valjda kao ja. “Ne, pre možda čaj od hibiskusa. Da definitivno hibiskus.”, reče. E jebi ga. Čaj od hibiskusa nikada nisam naručio u kafani. Ne umem ja to Duge noge. Da si rekla kleka, vilja, pivce da vi’š kako naručujem ali hibiskus se protivi mojim normam ponašanja u kafani. Hibiskus je za poslepodnevi program na RTS i uz kevine čajne kolače. Da su znali ovi na ulazu šta ćeš naručiti, ne bi te pustili u klub. Ne, to treba uvesi. Odmah na vratima, “Dobro veče. Alkoholičar ili ne? Ne pijete, molim Vas u levi deo u desnom su neke pijane budale koje se zezaju, Vi bi ste to sve sjebali. Hvala, prijatno uz benko.”. “Izvini, ne naručujem hibiskus u kafani. Sramota me. Svi me poznaju za šankom. Misliće da sam se zaljubio i zajebavaće me. U ostalom, ne umem da izgovorim to probao sam. Kada vidim šankera probam, hib... hib.. jebeni hibi... Daj mi bre hiljadu mililitara piva, zezaju se ovi moji pa izražavamo u manjim mernim jedinicama celo veće piće.”, otvoreno bezosećajno joj saopštih. Sedoh na barsku stolicu i zapalih cigaretu. Pogled mi je bio isti kao onog animiranog lika iz Mobijevog spota. Sam ću da popijem ovo duplo nešto pa palim a ti grej ruke na hibiskusu. “Ni zbog mene to ne bi mogao da uradiš?”, rekla je. Svetla su se ugušila, sama stoji na sredini te prostorije i đuska u nekoj kratkoj crvenoj suknji uz Morphine – Have a lucky day( http://www.last.fm/music/Morphine/_/Have+a+Lucky+Day). Noge su duplo duže nego pre sekund i lete na sve strane. Ruke su joj podignute u vis i okreće se oko svoje ose. Pruža mi ruke i zove me. Oooooooooo, fuck. Jebeni hibiskus. Ima da kažem daj hibiskus, dupli, jebem mu mater, zaljubio sam se! Napisaću to na prvom zidu pogodnom za grafit. Ma, ostugaću noktima malter sa zida kako bih to napisao. Krećem odlučno ka šanku. Malo hibiskusa, malo “kako ide posao, kako tvoji” i eto ti nas već se penjemo kod mene. Popiću još nešto duplo, moje srce neće izdržati strejteru strejt. “De si brate? Uobičajeno, duplo?”, pita me Šmile. “Šmile. Brate. Ponosu šankeraja. Dođi malo bliže da ti šanem nešto.”, kažem mu. “Reci burazz.”, kaže. “Vidi, brate. Ja sam sada u, tako reći, delikatnoj situaciji. Da li bi ti meni pomogao da prebrodim ovaj trenutak delikatnosti?”, uvodim lagano u priču. “Bato, delikates ti je u drugoj prostoriji. Tamo gde si bio. Ovde samo ološ razlupani.”, upozorava me. “Ne, Šmile, burazeru, nemoj da se zajebavaš sada! Ovo je izuzetno zajeban trenutak po pitanje mog obitavanja na ovom mestu, u ovoj ulici, u na ovom svetu u opšte, jebi ga.”, uozbiljen saopštavam. “Znači čaj, brate?”, konstatuje Šmile. “To! Ti si ponos naše ulice, svedok-istoričar naše sadašnjosti a to je ozbiljan zadatak. Za pokolenja. Samo današnjost nije trenutak shvatanja tebe. Sutrašnjica će u čaršiji biti prepuna legendama o tebi.”, kažem. “Zajebavaš me, a? Znaš šta?! Evo batice, lepo ti uđi u šank, ionako ne mogu da te oteram iz njega posle 1 pa sam skuvaj jebeni čaj. Svedok-istoričar, pizda meterina! Idem do klozeta.”, reče i okači mi krpu o rame. Dj pušta usranog Džordž Majkla i ja stojim ispred aparata za kafu. Treba da pritisnem, onda se čuje šššššš i da umočim kesicu hib...hib..hibi... jebem ti... kesicu toga u šolju. “Well, I've no daughters, I've no sons Guess I'm the only one Living in my life” - George Michael. Mrzim ga. “Treba pomoć?”, dobacuje Dugačke noge. “Nemaš pojma koliko.”, odgovaram. “Hoćeš jedan vinjačić da razbijemo tremu pred hib.... hib... aaaaaaaa?”, pitam. “Ne, samo čaj, hvala.”, odogovara. E, jebi me. Da li sam to rekao na glas? Bolje da jesam. “Slušaj, ne mogu da ti napravim niti da naručim čaj od hibiskusa. Jako mi je to teško. I ako ti misliš da sam lud grešiš. Ja sam u stvari jedan super momak koji bi ti opušteno prepustio svoje poslovanje i gledao bih tvoje noge dok ne oslepim a onda bih ih dodirivao sve dok nervi na vrhovima prstiju ne odapnu skoz. Daj mi tvoje noge i kuvću ti bre ručak a ne samo čaj.”, kažem joj pedantno savijajući krpu po šavovima. “Ložim te. Daj mi konjak onaj sa police. Samo stavi zrnce kafe u čašu i otvori još jednu flašu, trebaće mi. Zaradila sam dosta danas. Popiću pola.”, kaže. “Iiiiiiiiii-haaaaaaaaaaaaaa! Flajka za damu. Odma’ dođe!”, kličem. Sabila je pola boce, nisam se ni okrenuo, a onda ostavila pare na šanku, ljubazno se nasmejala, zahvalila na društvu, okrenula se i izašla. “Jel? Muvaš uspešne ribe uvek ovako ili si samo danas imao pomračenje Venere od senke Jupiterovog dupeta?”, pitao je Šmile. “Jok brate. Vidiš da pravim čaj od hibiskusa. Koji ti je? Zamenio si me sa nekim.”, odgovorih. Imam njenu vizit-kartu. Slagao sam je nešto o nekom gistro poslu koji treba da započnem. Nisam ja odustao. A ne! To nikako. Nego, fina devojka, saoseća pa mi dala.

Otkotrljao sam se svojim kolima, koja Peđa-Spava go opisuje, i to je verovatno najbolji opis mojih kola, kao školsku klupu na točkovima, do mehaničara. “Komšo, šta te muči?”, pita me Dule, jedan od trojice suvlasnika servisa. “Šta me muči? Muči me činjenica da moja kola imaju 120 godina, škripe, cvrče, ne staju baš svaki put kada od njih to zahtevam. Dalje, muči me to što je musavi Mile uspeo da postane direktor banke. U osnovnoj smo mu lupali uške jer je bio potpuni idiot a u četvrtom srednje sam ga učio pravilnom pisanju glagola “biti”. Naime, Mile musavi je redovno iz srpskog jezika dobijao abera jer je “bio” pisao “bijo”. Ima još nekih svtari koje me muče ali ne verujem da možeš da mi pomogneš.”, kažem potpuno frustriran. “Dobro, a sa kolima imaš neki problem? Nisam ja Bog nego mehaničar. Daj ga na kanal.”, kaže Dule. “Daj ga bolje u kanal, a ne na kanal.”, kažem. “Šta je, doterao si auto na liposukciju?! Pa da, u godinama je kada se mast lepi kao besna na podvratak, oko butkica i to.”, vikao je još sa vrata Bambus lopov. Babmus je skoro deportovan iz Nemačke. Skidao je “pištalice” sa odeće i uopšte, “radio“ je u robnim kućama širom Švabije. Poslednji put, za narednih 10 godina van EU, porudžbine nije uspeo da dostavi na vreme jer je završio u mardelju. Na vratima robne kuće zaustavilo ga je obezbeđenje. “Jebi ga, brate, ja mu kažem:” Mojne da me pašpi. Nemaš prava, gledaj prvo u kolica i korpu. Divi ga! Mojne, tebra.”, ali on u’vatio me pa pipa. Nisam ja baba neka da mi prija š’o me pipa. Ja mu kažem da odjebe ali on nastavi. Ja šta ću, zveknem ga u telaru, on padne, papci u vis a ja crta. Samo, jebi ga, pubovi su tamo malo brži od ovih naših pa me skotrljaju posle sat, dva. Ja seo da srknem kaficu, posle šljake, a oni u kafić pa na mene i pravac mardelj. Tu me smarali par dana i eto onda me ovamo šutnuli. Jebi ga, sutra ću do BN Bosa pa na sitno da radim ali polako biće.”, ispričao nam je Bambus po povratku iz dijaspore. “De si Bambuse, ajde malo tapši dok se šetaš po radionici. Nemoj da mi lapiš nešto, odraću te.”, kaže mu Dule. “Dule, brate moj napaćeni, nisam ja dripac pa da radim brata. Ja sam ti kao onaj Robin Hud, kradem od bogatih pa delim nama ciganima, sirotinji.”, kaže Bambus dok tapše. “Samo ti Robine tapši. I da, uhvatih neki ritam da ne bude monotono.”, Dule dobacuje iz kanala. “Divi brate kakvo je vreme danas. Aj ko će da me baci do neke radnje? Danas mi je radni dan. Pada kiša, imam mantil i mora da se radi. Ko me baci do grada ima parfem di đo gratis od bata Bambusa.”, ubeđuje nas. “Ja ne mogu. Dule mi sređuje kola.”, kažem. “Šta je brate, lopovi danas idu da rade samo kolima? Ne valja ti gradski?! Taman možeš da zaradiš sirniš u autobusu za taksi, ako uhvatiš špic.”, dobacuje Dule. “Dule, ta ti nije na mestu. Bato, ja sam tu školu učio pre deset godina sa Smajlijem i Gumenim. Danas radim pošteno. Neću ja sirotinju da ojadim nego ove lopove.”, kaže Bambus, tapšući rukama u ritmu nekog narodnjaka sa radija. “Evo batice, ti si gospodin čovek a ne kao ovaj Dule, divi mu ruke, prljave, mehaničarske. Za tebe, bata Bambus ima parfem di đo 100 ml za 50 jura. A?! Miriši kao duša. Evo pomiriši.”, dosađuje mi Bambus. “Ne bih ja taj parfem, druže. Ne sviđa mi se.”, kažem. “Š’a hoćeš? Samo reci.”, nastavlja Bambus. “Auspuh za boing.”, kažem. “Koji model, samo mi to reci?”, Bambus reče vadeći mobilni iz džepa. Krenuo sam kući jer je Dule morao da operiše moja kola a ja ne podnosim krv. Sa mnom je krenuo Bambus. “Ganci, što bre ne nađeš neku šljaku? Opet ćeš u mardelj ali srpski, ovaj put.”, pitam ga. “A što, ti nešto ne voliš mardeljaše? I mardelj je za nas cigane.”, zastajući povremeno ispred izloga pored kojih prolazimo, kaže Bambus. “Bambuse, ti si lud. Šta se ja zajebavam sa tobom. Ajde da lepo platiš kafu jer sam ti pravio društvo. Ionako niko neće da se druži sa vama ciganima samo mi što vas znamo od malena.”, kažem mu. “Bratić moj. Ja ganci da ti platim kafu? Vi belci nemate ni obraz ni dušu. Treba ti mene da izdržavaš a ne ja tebe.”, kaže Bambus i uvuče me u neku kafanu. Seli smo za šank i Bambus je nategao dva vinjaka dok sam ja skidao jaknu. Onda je naručio još dva vinjaka i dve kafe. Kada smo krenuli, insistirao je da plati račun. Kada sam pristao, on je insistirao, u razgovoru sa kelnericom, na tome da je račun plaćen i kako mu je ona dužna još 450 dinara kusura. Žena mu je vratila kusur.

“Mnogo sam se razbio!“. Tako bih mogao opisati svoj život poslednjih nedelju dana. Nedelja u kojoj sam izgubio levi retrovizor automobila, dvadeset piva jer sam se uporno kladio u pivo. Očigledno je, nisam bio u pravu. Bar 20 puta. Nedelja u kojoj sam izgubio kajiš, jednu čarapu i tri dugmeta sa pantalona. Nemam pojma ko ih je pronašao a ako iko jeste neka mi ih ne vraća. Ipak, nisam pri novcu pa bi mi eventualno novo skidanje pantalona, čarapa i kajiša činilo veliki trošak. Da, odričem se fantastičnog seksa, strasti i jutarnjeg, sigurica, seksa jer ne’am. Pomislio bih drugom prilikom da sam lud ali danas, sada, ne. Ekonomija pre seksa. O da! Sve u svemu, kada posmatraš moj odustanak o seksa, onako ekonomski gledajući, ja sam se odrekao seksa radi investicije. Radi kajiša, dugmića i čarapa. Samo, ne bih baš bio presrećan kada bih odricanje od seksa morao da oročim na neko vreme. Kamata je tu teško naplativa. Zato, čim legnu novi dugmići eto mene opet ali ovaj put, dalje prste od mog šlica, devojko! Svako svoje skida. Jebi ga, neću moći da to izgovorim kada bude najpotrebnije zato štedim. Štednja je danas ne samo trend već i trendi. “I am trendy, trendy, trendy, trendy... tonight.“. Nisam spavao neku noć. Bio sam na žurci koju su organizovali...ae... neko sa FDU-a. Sasvim u redu bi bilo da spomenem festival koji se održavao ali bi to bilo moje proseravanje jer nisam video ‘F’ od festivala. Tamo sam samo nastavio da pijem. Jedno pivo ovde, rakija onde a jedra ode. Zaspao sam kod Maše sutradan oko 6,7 uveče i probudio se oko 10. Dovukao se, jedva, kući i uz Terry Caller zaspao. “…He thinks it's easy to fly, he’s just a little bit freer then I…du-di-dibuu-bu-bu-di-du-di…”. Pred isključenje sistema sam čuo stih “…I’m just average guy and don’t you know each bird in the sky is just a little freer then I…”. Posle toga tišina između pesama u winamp-u i jutro ubrzo. Umesto jutarnje kafe, džemper i košulja. Naspram mene valjevka, šefica filijale. Prijatna žena, nema šta ali njena sekretarica me izluđuje. Riba me je gledala neprogovarajući reč. Osetio sam njen pogled s vrata i htedoh par puta da joj kažem da prestane. Kada sam izlazio iz kancelarije opet taj pogled sekretarice na meni a na moje učtivo “prijatno” njen zavodnički klim glavom. Jedno “Ne balavi!” ne bi joj lepše stajalo, zar ne?! Kafa sa drugarom mi je legla dobro posle šminke kancelarijske. “Skinuo sam neki glupi film sinoć. Idiot se kao loži da bude uspešan a ne ide mu. Popizdi posle par godina, rokne komšiju jer je ovaj bio uspešan i ode u zatvor. Tamo se nabilduje i počne da radi kao obezbeđenje. Tu, na vratima kluba, prebije nekog pijanca i opet ode u zatvor. Tamo ga uzme glavni baja u zatvoru za svoju devojku i cepa ga svaki dan. Ovaj popizdi jedan dan i rokne glavnog baju. Osude ga na još 20 godina. Onda, on nađe svoju devojku u drugom zatvoru pa ga devojčica rokne jedan dan.”, rekao je. “Brate…”, prevrnuo sam očima. “Sranje, kažem ti.”, reče. Zvekene me, posle te kafe, neka riba na parkingu svojim novim džipom. Razvalila mi je celu levu stranu. Zatiče me kako sedim na suvozačkom mestu, pošto je izašla iz svog džipa. “Jesi dobro?”, pita. “Ma, kul sam. Volim da sedim na suvozačkom mestu.”, odgovorim. Jebo te, ovo je jedina šansa da dobijem telefon dobre ribe. Počeo sam da je ubeđujem kako možemo da izbegnemo policiju i da ona meni ostavi svoje podatke pa da moja kola okrpim o njenom trošku. Pristala je ali su se dva žandara šetača pojavila ni otkuda. “Dobar dan. Dečko nešto si pio jel?”, pita me jedan. “Jesam. Već deset dana se ne treznim i ti nikako da me uhvatiš dok vozim pijan ali eto sada si me uhvatio kada mi je ona razvalila automobil. Uhapsi me. Stvarno sam se parkirao propisno. To na Dorćolu ionako niko ne radi. Ja, ja se samo kurčim pa parkiram propisno. Nesvakidašnje bezobrazno.”, kažem. “Da duvaš!”, kaže. “Da. Duvam.”, kažem. Duvam... “Ništa, nisi pijan, dobro.“, kaže. “Bolje da jesam.”, kažem. “Devojko, da li ste pili?”, pita drugi pandur. “Paa, jesam malkice. Moj dečko je danas dobio novi leteći tanjir pa smo malo slavili. U stvari, to je bilo sinoć, mislim proslava, ali sam ja krenula malo pre odande. Mislim, nisam ja poslednja, nemojte pogrešno da me razumete. Ostala je Mina i ostala je Vukica i Laza Bambus i Kempa. Nisam poslednja krenula odande.”, kaže. O brate, udarila me je mrtva pijana riba. Do jaja! “Da duvate.”, kaže pandur. “Ne bih umela to. Nikada nisam duvala i imam astmu pa ne smem.”, kaže. “Astmu?”, začušeno će žandar. “Daaa. To je ono kada se gušite.”, dodaje devojka. Duva… 2,2 promila alkohola. Ja se kočim od smeha a policajac se brine za njeno zdravlje. “Ne, ja ću sve nadoknaditi momku. Nema razloga da se sada pravi gužva oko toga.”, kaže devojka. Nadoknaditi! Ja likujem. “Ali gospođice, Vi ste pijani kao zemlja.“, kaže pandur. Glupi pandur. Sad će da mi sve sjebe. “Nemoguće.”, dodaje ona pa podiže kažiprst u vis i koluta njime. Potpisah zapisnik i krenuh da odškripim sa Dorćola. Ona mi maše, vidim je u srednjem retrovizoru. U rukama drži moj odvaljeni branik i sa osmehom kaže:“ Otpalo ti.”. Stojimo nekoliko koraka udaljeni od pandura a ona mi kaže:“ Razvalila sam se. Pijem već treću noć. Izvini, platiću ti sve. Evo ti moj telefon.”. Uuuuu-huuuuu! Zvao sam taj broj, malo pre. Nedostupno, kao i ona. Prestajem da pijem. Danas više ni kap neću popiti. Sutra, ako baš bude ćef, u suprotnom nipošto.

Dva klovna sede na bankini. Na leđima im kamperski rančevi. U njima sve što imaju. Cirkus, u kojem su im klinci stiskali crvene, gumene, okrugle noseve a ovi ispuštali zvukove koji su opanašali sirenu automobila, je izgoreo. Nedaleko od njih, žena sa bradom sedi u obližnjem restoranu i pije čaj. Prehladila se. U kamp prikolicama je bilo hladno jer vlasnik cirkusa nije imao novca da plati struju. Koristio je agregat koji je uključivao samo tokom predstava. Trenirajući lavove za prolazak kroz zapaljeni obruč, dreser je nesmotreno srušio zapaljeni obruč. Lavovi su trenirani da to ne urade ali dreser nije. Obruč u plamenu je pao na pod prekriven slamom i vatra je proždrala ceo glavni šator, kamp-prikolice a na kraju i improvizovanu kuhinju, sve za čas. Sinoć su svi članovi cirkusa gasili vatru ali nisu uspeli ugasiti je. Slon Džo, najstariji radnik cirkusa, je usrknuo surlom nekoliko litara vode iz bazena u kome su bili delfini i počeo gasiti vatru. Vatra se primicala Džou a on bi ustuknuo tek kada bi plamen bio tik ispred njegovih stopala. Hrabar je Džo ali iako veliki i snažni Afrički slonovi, kakav je Džo, imaju izvanredno osetljiva stopala. U cirkusu zvali su ga Nečujni Džo jer Afrički slonovi gaze vrlo nežno iako su teški preko 5 tona. Msje Žake, mađioničar, trčao je uspaničen oko glavnog šatora sa kofom vode u ruci a kada su vatrogasci stigli on je prvi počeo da odmotava crevo okačeno o vartogasni kamion vičući “puštaj vodu! Puštaj!”. Danas, svi su tužni. Stanovnici okolnih zgrada su se sjatili oko ostataka cirkusa, osmuđene vrteške i uplašenih zivotinja. Neki pitaju, drugi kritikuju a treći jadikuju. Vlasnik cirkusa je ispratio radnike i poželeo im sreću. Posao koji su roditelji roditelja njegovih roditelja započeli propao je u jednom satu. Tužan, bez novca, sa desetak životinja i bez hrane za njih, vlasnik cirkusa Prota Dimitrev ne ispušta telefon iz ruku. Zove zoološke vrtove, osiguravajuće kuće, prijatelje. Klovnovi za to vreme sede na bankini i stopiraju. Otići će u drugi grad. Možda pronađu neki drugi cirkus tamo ali je verovatnije da će već sutradan prati posuđe u nekom restoranu ili će vukljati džakove cementa po nekoj građari.

Opet isto. Jutro, ona, pepeljara puna opušaka i proliveno pivo na podu. Ne znam je, opet. Okrenut joj leđima pokušavam da se ne mičem, čak, dišem na silu ravnomerno. Čini mi se da bi na moj najsitniji pokret ona svoju ruku prebacila preko mene, onako prosto da proveri gde je i kako ovog jutra stoji sa novim dečkom. Ja znam, daleko je i zato se ne mičem. Mišić stezač popušta kao i krevet u drugoj sobi gde Mare jaše drugaricu ove nepoznate žene pored mene. Ustajem. Ne osvrćem se. Odlazim u kupatilo. Vrata sobe su otvorena i opet za dobro jutro dobijam maljavu Maretovu guzicu ali i butine i listove drugarice moje sinoćne zajebacije. Zatvaram vrata, tiho. U kuhinji, sranje od sinoć. Poluprazne flaše piva po uglovima a mačka koju su sinoć naduvali Mare i Janna sedi na simsu i razmišlja. Telefonski kabl sam pokidao slučano noćas bauljajući hodnikom a mobilni sam opet izgubio, tako da otpada mogućnost da pozovem Mareta na njegov mobilni i izglumatam kako moramo odmah da idemo na Sajam, da su nas zvali i da su jako ljuti jer se nismo pojavili na vreme. Moraću da se vratim u krevet. Bolje je da sama ode nego da joj objašnjavam kako nemam pojma ko je ona i šta će u mom krevetu. Sačekala me budna. “Dobro jutro. Kuvaš kafu?”, pitala je. “Ne, moram da krenem, strašno kasanim.”, odgovorih. “Ok, samo da pokupim svoje stvari i palim.”, iskočivši iz kreveta kaže. “Gde mi je pasoš, video si ga negde?”, pita. “Ne.”, odgovaram. “Ostaviću ti svoj broj pa ako ga pronađeš, molim te, javi mi.”, kaže dok se oblači. “Zapiši ga na ovaj papir.”, kažem i pružam joj album sa sličicama svetskog prvenstava u fudbalu u Meksiku. “Pravi si dečak. Skupljaš sličice.”, reče a onda ustima skide poklopac acetonca. Samo da ne pronađem taj usrani pasoš, mislim u sebi. Ma, i ako ga pronađem poslaću Mareta da joj odnese. On je uljudniji od mene. Dok sam se tuširao, čuo sam kako se otvaraju ulazna vrata, Marka koji nešto obećava ovoj drugoj i škljoc brave. “Brate, moram da pišam. Požuri.”, viče Mare lupajući o vrata kupatila. “Jesu otišle?”, pitam. “Jesu, brate. Ajde!”, odgovara. Ja otvara vrata a Marko uleće u kupatilo. “Dobra je ona tvoja.”, kaže Marko. “Nije ona moja. Nisam je ni video.”, odgovaram. Mare je uvek jebeno srećan kada ustane i odmah počinje da priča o hiljadama stvari. Mrzim srećne i pričljive ujutro. Otišao sam do pekara kako bih izbegao “odjebi Mare, smaraš me.”. “Zvala te je Gia, malo pre, na moj mobilni. Kaže da joj se javiš jer pretpostavlja da si opet izgubio svoj mobilni telefon.”, s vrata mi govori Marko, po povratku. “Dobro, javiću joj se posle.”, spuštajući kesetinu peciva na sto, kažem. “Nećeš joj se javiti. Ja sam ti preneo. Toliko. Neću da popujem, tvoja stvar.”, kaže. To je jedna od vrlina ovog čoveka. Ne dosađuje sa suvišnim pitanjima. Inače, u stanju je da priča danima, toliko da mi odzvanja u glavi isto toliko dana posle ali ne postavlja suvišna pitanja. Jednom sam, povraćao jer mi je bilo loše od njegovog iseravanja o nečemu. Ne sećam se o čemu ali povraćao sam, predhodno zamolivši ga da prekine dvadeset puta. Prestao je posle prvog mlaza. Pojeli smo pecivo koje sam doneo i zakuntali gledajući Žikinu šarenicu na RTS-u. Obožavamo tog idiota. Ja sam se smestio u stolicu sa naslonjačem i klatio se dugo. Zaspao sam kod trećeg gosta a Mare je ležao na podu ispred tv-a. Mare ćuti samo kada gledamo Žikinu šarenicu. Prvo smo tog pajaca gledali sa podozrenjem a posle nekoliko epizoda, nakon noći –“upoznao sam neku devojku ne znam joj ime a ona upravo leži pored mene.”, Žiku smo počeli posmatrati kao našeg ličnog psiho-tarapeuta. Posle vike i neprijatnih trenutaka tih jutara, Žika bi nam legao taman. Infantilo perfektan. Tako je bilo i jutros.

Sedam za šank ubeđen da kasnim. Dogovorili smo se, Marko i ja, u Cvijećari u 9. Međutim, Mare je sreo usput sisatu koleginicu sa posla i buljanje u kompijuter zamenio je buljanjem u njene sise. Razumem. Iz 3D u 2 velike. Poslao mi je poruku na jedna razumljivom jeziku. “ksnm br 15 mnut) sreo Dojčile. Hoho.” Naručio sam 2 pelinkovca. Svaki za svaku. Ispijam hemiju i buljim u ekrančinu. Fudbal. Neka “liga bez briga“. Rezultat rukometni, 7:2. Momak i njegova jebeno zgodna devojka igraju bilijar. Ne pričaju. Samo natežu i okidaju štapovima kugle. Neke devojčice se kikoću u ćošku i pričaju o njemu, njoj, meni, sebi, hemiji, fizici, matematici. Bilo bi kul da imaju barem 20 godina, ukupno. Ovako, čekaću Mareta sa Salzurgovim fudbalerima. “Daj vinjak meni, njemu šta pije i bensedin da dođem sebi. Kolike sise, brate. Ona ne spava na stomaku, sigurno.”, govori Mare sa vrata i udara se otvorenom šakom po glavi. “Kolike? Pokaži.”, pitam. “Ovolikeeee!”, pokazuje mi. “U!”, iznenađeno ću ja. Prilazi nepoznata devojčica. Traži upaljač. Palim joj cigaretu a Mare joj gleda u sise. Kaže “Pih!” i odmahne rukom. “Šta pih?“, pita devojka. “Nešto sam prehlađen pa se suzdržavam da ne kinem.“, laže Marko. “Aha. A ja budala mislila da komentarišeš moje ise.”, kaže ona. “Ne, ne. Mislim, dobre su. Ali ne komentarišem ih.”, laže Mare. Ja gledam u njene sise, Mare gleda u njene sise, ona gleda u svoje sise. Osmehnemo se svo troje. Ona ode. “Brate, sise ove devojčice su m.i.z.e.r.i.j.a. naspram Dojčilinih.”. kaže Mare. “U!”, iznenađeno ću na to.

Kišni dan. Sedim sa njom u kolima parkiranim nepropisno u sporednoj ulici. Zatvorili smo prozore do kraja a guma na izvicama vrata puca. Ne puštamo nikoga u unutra, ni vazduh. Ne puštamo nikoga napolje, ni dim. Prozori su zamagljeni ali nam ne smeta. Niko nas ne vidi i ne ometa. Sedimo, samo sedimo. “Misliš da možemo u kolima da sedimo večno?”, pita me. “Ne. Moraćamo da izađemo jednom.”, odgovaram. Ćutimo onda dugo. Počinjem da dosađujem. Mašem rukama kako bi me primetila. Ne vidi me. Ja vidim samo nju. Prevće očima. Dosađujem joj, jasno je. Prija mi što joj dosađujem. Tako će pre otići. Znamo oboje da to treba da uradi. Ja sam otišao već nekoliko puta i nije bila neka histerija. Sada ona treba da ode. Opet, ne bih voleo da histerišem kada to uradi. “Zapravo, bez koga ti stvarno ne možeš da nastaviš da živiš? Bez koga svarno ne bi mogao?”, pitala me je Gia pre neki dan. Setih je se sada. Pokušavao sam da pronađem tog nekog bez koga ne bih mogao, bez koga ne mogu. Rewers, dugo. Niko. I dalje dišem, bez tebe i bez tebe. Čak, s “tobom” shvatih da mogu lakše disati bez „tebe“. Govorio sam Gi da nema smisla poricati ljudsku stranu ljudi. Ubeđivao je da postoje ljudi bez kojih ne možeš živeti. Istovremeno, nisam imao pojma o kome to pričam. “Ta devojka, o kojoj pišeš kako sedite u kolima, jel živiš sada bez nje?“, pita me Gia. „A, na to pitanje je lako odgovoriti. Nikada nisam živeo sa njom tako da živeti bez nje je nekako kao da živiš sa njom.”, odgovaram. “Zvučalo je kao da vam je bilo lepo u tvojim kolima u sporednoj ulici.”, kaže Gia. “Samo zvuči. Tako pišem o njoj.”, dodajem. “Zašto? Zašto tako ne pišeš o meni? O meni pišeš samo kao tvojoj seksualnoj fantaziji, kao o jako zgodnoj ženi, pametnoj ali nepotpunoj, nedostojnom tvojih kola u sporednoj ulici.”, pita me. “Ne znam. Ti si savršen sagovornik. Ona je savršena u krevetu.”, zatvarajući oči i zamišljaći Nju odgovaram. “Vodi ljubav sa mnom. Hajdemo, odmah!”, kaže Gia i priljubi svoje telo uz moje. “Ne mogu. Tebe volim.”, izvlačeći se iz zagljaja kažem. “Hajdemo onda na palačinke. Slane.”, reče. Krenusmo. Vratili smo se u kući sa smradom cigareta koji su upile naše stvari, dok smo sedeli u kolima. Predlaže mi da ode. Već danas. Sada. Ne sutra ili sledeće nedelje. Odmah. Kaže, joj da radi kako joj je volja. Ostaje. Otići će sledeći put. Sada joj se spava. Opet mašem rukama. Primetila me je i goli ležimo u krevetu dugo, posle. Ipak sam trebala otići. Ovako, moram sada. Nemoj sada, idi sutra. Ostaje. “Ne razumem. Ona hoće da ode, ti hoćeš da ona ode a ona ne odlazi. Zašto joj ne daš da ode?”, pita me Gia. “Ne znam. Volim kada je tu.”, odgovaram “Ali, ona će otići sledeće nedelje.”, konstatuje Gia. “Do tada ima punih sedam dana.”, kažem.

Morala je u radnju a njena baba je umrla. Njena majka je dolazila sa posla uvek u četiri. Sada je deset do četiri, majka joj uskoro dolazi a ona mora u radnju. Morala je nekako objasniti majci da je baba umrla, da su je odvezli mrtvačkim kolima u kapelu gde se postepeno hladi. Ceger joj je vec u ruci. U drugoj, tabak čitulja kojima treba oblepiti grad. Umrla je Gilda. Gospođa Gilda Malmadeš. Ćerka radnika toplane i kafekuvarice pijačne kafane. Jedino što je želela ta gospoja je da se celi grad oblepi njenim partama. Na parti, slika iz mladosti, datum smrti i kratak tekst “Umrla je Gilda, žena koju upravo gledate. Ja.”. U radnju je morala po selotejp. Čime bi lepila umrlice? Jezikom? “Šta ako ja umrem na putu do radnje? Ko će mojoj majci objaviti da sam umrla ili da me pregaziolo nešto? Ko?”, mislila je. Odlučila je da ponese sve lekove iz kredenca i njima je natovarila kesu. Za smirenje, za pritisak, protiv bolova, protiv peruti, vitamini i povrh, Pavlovićeva mast. Stavila je kesu među zube, ceger na rame i uzela olovku kojm je napisala na poleđini jedne parte “Otišla sam u prodavnicu. Nemoj nikuda ići, imam nešto važno da ti kažem. Tvoja ćerka.”. Izletela je u dvorište i za čas prekoračila malu drvenu ogradu kojom je ograđeno. Majka se vratila sa posla. Sa vrata je uočila veliki beli papir na kome je pisala poruka. Pročitala ju je pa papir zgužva i baci u korpu. Ušla je u kupatilo i na šolji cupkajući isčekivala ćerku. “Mama!”, viknula je sa vrata, držeći u rukama selotejp. “Pričaj.”. “Umrla je baka. Izašla sam po selotejp kako bi njime lepila čitulje. ”Verovatno si ceo dan gledala televiziju i ništa nisi radila, takođe?”, rekla je majka. “Televizor nisam uključivala. Mislila sam da to nije red.”, odgovorila je ćerka. “Normalno da nije red. Umrla ti je baba. Čemu služi ta tvoja glava?! Idi lepi čitulje.”. Lepila je čitulje na vidnim mestima a onda ju je čistač ulice zamolio da to ne radi jer se plakati, čitulje, posteri koji se nalepe na zid cepaju a on onda mora da to čisti. Nije je bilo briga. Gospođa Gilda je umrla i svi to moraju znati. Nastavila je da lepi čitulje, gde god je stigla. Više nije birala mesto za podlogu. Lepila je po klupama, drveću, izlozima, semaforima. Policajac joj je prišao i zamolio da to ne radi inače će joj naplatiti kaznu. Nije shvatala da je policajca ozbiljno pa ju je ovaj uhvatio za kaput, pod mišicu. Trgnuo za ruku i ponovio da to ne radi. Pogledala je policajca i nasmejala se. “Napraviću gužvu. Policajac ce na mene vikati, ubeđivati me da to ne radim a svet će se ubrzo sakupiti. Svi će saznati da je umla gopođa Gilda. To je pun pogodak.”, pomisli. Počela je da iz sve snage maše tabacima parti i da ivicama kači bradu policajčevu. Policajac se nervirao a onda joj je istrgnuo iz ruku parte i bacio ih na zemlju. “Narode! Pogledajte šta rade! Žena je umrla a on mi ne da da to objavim. Žena je umrla!”, vikala je. Ljudi se počeše sakupljati. Svi su imali u rukama bar jednu čitulju gopođa Gilde. “Gilda, ko je u opšte ta gadura. Odakle joj smelost da nas zmajava svojom smću? Koga je briga? Umrla, pa šta?! Pih!”, pričala je žena kepec. “Neka prostakuša kojoj je najvažnije bilo da svi saznaju da je ona umrla. Treća klasa reklamiranja.”, vikao je poštar. “Umrla je mlada, izgleda. Jadna? Što ja nisam umro tako mlad i lep a ne da me starost dočeka u ogledalu ovakvog.”, reče šišobranžija. Svi se okrenuše u trenu i odoše. Svako svojim putem. Parte gospođa Gilde je vetar već sledećeg dana raštrkao po celom gradu. Kada se vetar smirio, parte su ležale na pločnicima a svi su gazili preko njih.

Razgovor za posao je drugi naziv za uštirkano dosađivanje. Jedna malverzacija obična. Pozovu te, ti dođeš. Oni te poslušaju, “otvori usta, reci aaa”, zagledaju ti nokte, zanoktice, navode te da upotrebiš baš sve poštapalice koje koristiš, pronalaze ti mane i rupe u tvom CV-u, pričaju o svojoj kompaniji svesni da ćeš ti to nekome ispričati kada te taj neko bude pitao “kako je bilo na razgovoru?”, da ćeš ih na taj način izreklamirati. Iskusno, daju ti bar nedelju, dve da o tom poslu razmišljaš, da se nadaš, da o njemu pričaš, posećuješ njihov sajt, upoznaješ se sa njihovim proizvodima i uslugama. Reklama za džabe. Posle dve nedelje, jave se mailom. “Ništa, aj ćao.”. Primili su tipa koji je brat sestrine kume od kevine tetke. I onako im je to bila namera. Procedura ispoštovan. Radno mesto popunjeno. Veza ispoštovana. Kontra usluga sledi. Ti kao popišan, vratiš se kući, iskenjaš se na establišment, privatni sektor, javni sektor, tetku sestrine keve od tasta i odeš da spavaš. Ne zaspeš odmah. Prevrćeš se dugo. Razmišljaš o dugovima, dugo. Ubeđuješ sebe da ti ne trebaju nove gilje, gramofon, ploče, pičeri, knjige, novi hard disk. Šta će mi to? Treba mi šljaka. Šef, koji je džiber polupismeni, koji cedi bobuljice i češe muda dok sa portirom priča o novoj sekretarici. Zna da otvori samo speed dial adrese u Operi koje mu je podesio neki mučenik “personal assistant” koji je, by the way, popušio sa mesta sekretarice pardon “personal assistant”-a, jer je bobuljičavi skontao da mu je posao ugrožen od strane njemu direktno podčinjenog. Mali zna posao, primetili su ga ovi odozgore, zajebni, daj da ga mičem inače smaknuće mene. Treba mi brdo pačenika koji se po “kodeksu firme” oblače, keze, upotrebljavaju iste reči, često na engleskom jer to daje težinu njihovom ne/poznavanju oblasti o kojoj kenjaju. Nesećni ljudi, opterećeni porezima, kreditima, frustriranim ženama/muževima, “deadline”-ovim, očekivanjima firme pardon, kompanije. Treba mi sigurna plata, svakog meseca, sa uplaćenim doprinosima za penziono, socijalano, za slučaj zemljotresa, grada, izlivanja reka ponornica, presušenja mora, globale krize i ostalih faktora rizika. Treba mi back up za moju samostalnu šljaku. Zato i pristajem na to. Ali kada uzmem keš, daću otkaz. Pojaviću se u dukserici sa kapuljačom, neobrijan u Convers blatnjavim patikama i reći :”So long suckers!”.

“Sama sam.”, pisalo je u poruci. Nepoznat telefon. Sedeo sam na Keju i ispijao pivo. Verovatno je greška, pomislio sam. “Ok, pozaću nekog drugog.”, pisalo je poruci koja mi je stigla nekoliko minuta po tom. Ravnodušno sam obrisao poruku i nastavio da pijem pivo, iskorištavajući dan Miholjskog leta. “Ali… ja bih volela da Ti dođeš.”, pisalo je u narednoj. Pivo! Pijem pivo i ne mogu da budem sam ni jedno celo pivo. Koliko treba čoveku da ispije jedno konzervirano pivo? 10-15 minuta. Tražim li puno? Fuck! Otišao sam po još jedno pivo. Radovao sam se samoći i tom hladnom Beck’s-u. “Ti si smradina. Ja bih došla odmah da me ti pozoveš. Sama sam i osećam se loše!”, pištalo je ponovo. Isključio sam telefon, otvorio konzervu i zapalio cigaretu. „Sam ću popiti ovo pivo a onda ću sam da odem na neku poslasticu sa roštilja pa sam na čamac da pecam. Moram da kupim mamce.“, razmišljao sam. “Hej, komšija! Jel treba društvo?”, dobacila je šankerka sa splava. “Ne treba! Nisam sam. Tu sam sa pivom.”, odgovorih. “I nije ti neko društvo.”, nastavila je. “Jel? Ne voliš Beck’s znači?”, rekao sam i ponadao se da me neće više uznemiravati. I nije. Provukla je glavu kroz mali prozor na splavu, pogledala levo pa desno i nestala. Popio sam pivo i krenuo. “Momče, momče... Stani!”, vikao je nepoznati čovek. Stao sam. “Samo čas.”, rekao je. “U čemu je problem?”, pitao sam. “Vidiš mladiću, ja sam sedeo tamo gde ti malo pre. Na istom mestu, baš na istom mestu, pre nekoliko godina.”, rekao je pokazujući u pravcu stepenica na Keju. “Ne razumem. Sedeli ste tamo i...?”, pitao sam. “Neverovatno, da! Ja sam sedeo na tom istom mestu na kom i Vi, malo pre. Tog dana, sećam se, bio sam strašno usamljen. Moji najbolji prijatelj je, nekoliko dana pre toga, otputovao u Kanadu. Dobio je posao tamo. Inženjer je, znate. Nedelju dana pre toga, moja ćerka se udala i otišla da živi sa svojim mužem u drugi grad. Ostao sam eto sam, od jednom. Sedeo sam tu, na istom mestu gde i vi pa sam se pitao da li ste i vi usamljeni?”. “Ne. Bio sam sa gospodinom pivom tamo i bilo nam je ok. Prijatno.”, rekoh. Seo sam ispred Leskovačkog i naručio pljeskavičetinu Tamo je bila bolja klopa, pre. Mislim da se mesto ranije zvalo “pod brezom” ili “pod lipom”. Neko drvo je u pitanju. “Jel ide nešto od priloga?”, pitao me je leskovčanin. “Ne. Sama pljeskavica.”, rekoh. “Neko piće?”. “Ne samo pljeskavica.”. “Jel slobodno tu?”, pita me neki džiber. “Jeste, sam sam.”, odgovaram. “A što si sam? Što ne nađeš neko društvo?”, pokušava da me nasmeje. “Eto, takva tura.”, odgovaram. “Ko je zvao turu?”, nastavlja da se “ističe”. “Idem, prijatno.”, dobacujem. ”Pa, ne jedem. Š’a prijatno. Lako je tebi ti ćopaš tu plje’ku a meni prijatno. Namazan si.”, kazao je i nasmejao se. Jedini. Sedam na haubu svojih kola i jedem pljeskavicu. Musav sam. Prilazi mi bakuta koja se vrzma tuda bez povoda valjanoga. “Jedeš sine? Jedi, jedi. Mršav si. Da se malo doteraš.”, babski se raduje. “Jedem baba, da porastem i budem supermen. Pa onda da odletim odavde.”, kažem. “Gde da odletiš? Kako?”, pita baba. “Tamo negde iz horizonta. Bilo kako.”, odgovaram punih usta. “Ajde jedi, sine. Ide baba.”, kaže i odlazi. “Dovidjenja, baba. Samo polako.”, dobacujem. Sedam u kola i otvaram rokovnik. Precrtavam “biti sam, barem sat vremena!”. To ću sutra.

Radim samo sa najboljima. Juče sam zamenio evre kod dilera koji plaća najmanje. Kola popravljam kod majstora koji ima „najbolju“ tarifu. Internet mi radi na kvarnjaka. Server se kavri često. Marko je opet u kući, popravlja server. Mobilni je firmiran. Najbolja firma. Samo, ima neku serijsku grešku pa se isključuje i uključuje kad mu je ćef. Patike mi nemaju vazdušni đon iako su od najboljeg proizvođača. Klima je ispustila poslednji dah iako su je napravili najumešniji kinezi. Znam par naajboljih riba. Samo, one mi se više ne javljaju pa se sadašnje pretvara u prošlo vreme. Znam u znao. Javljaju u javljale. Pijem najbolji konjak. Samo, brzo nestane. Dosađujem najbolje. Samo, svi su se razbežali pa nemam kome dosađivati. Pitaju me, zašto si sadašnje u prošlo vreme sklon pretvarati? Nije to do mene, objašnjavam često. Ima tu više sile, mane volje, tuđih prstiju. It wasn’t me. Na primer, eto na primer.... Vozio sam kola pa upao u šaht. U otvoreni šaht. Cigani, pardon čovek( ci), su pokrali sve poklopce duž cele ulice. It wasn’t me. Popio sam malo, taj dan. Vozio pripit, istina. Nisam stigao da jedem, žurili smo. It wasn’t me. Vozio sam malo brže. Morao sam. Maša je ponavljala da nećemo stići na vreme. It wasn’t me. Nisam zvao muriju da sačine zapisnik kako bi se naplatio od osiguranja. Bio sam pripit. To bi bilo isto kao da sam pokrao zlataru pa otišao u pandursku stanicu i sam se prijavio. Ovi tamo bi me prebili jer bi mislili da ih zajebavam. So, it wasn’t me. Zvao sam Kolju, oko 4. Probudio ga pa je se on dokotrljao po mene. Zvao sam sa Mašinog telefona. It wasn’t me. Molim lepo. Obećavam sebi, svaki dan, bićeš bolji, marljiviji i pošteniji. Nećeš više piti kao svinja, pušiti kao Osman, nećeš jesi masno i nezdravo, ostajati poslednji, čačkati burazerov komp pa sjebati. Čitaćeš više, obogatiti svoje tekstove lepim rečima i NEĆEŠ u njima puno psovati, radićeš “stotine i stotine sklekova, trbušnjaka”, popravićeš kočnice na kolima i sipati gorivo ponekada za više od 500 kinti. Ali ne vredi. Ili je gužva pa ne stignem, neprijatna situacija pa izbegnem, “ima vremena“ pa kampujem. Jednom... kada mi jednom postane dva puta za redom... Molim lepo!

Okružen sam polupismenim, ograničenim ljudima. Sa ljudima koji govoreći o sebi ne govore o sebi. Zamišljajući sebe kao nekog drugog, ostvarenog ili poluostvarenog čoveka, pričaju o tuđim ispravnim postupcima, svetloj budućnosti i lako ostvarivim planovima kao o svojim. Pravo svojine ne zastareva, stari je postulat. Samo, da bi se pozivao na svojinu, moraš nešto steći. Tuđe reči, razmišljanja i prepisani obrasci ponašanja te ljude učine prihvatljivim, čak primamljivim, svakome ko ih ne poznaje. Meni, odbojinim. Sve više. Istina je, menjam društva, često. Bežim od ljudi koji me poznaju. Ne od svih, samo od onih koji me ovako osrednjeg nipodaštavaju, rugaju se mojim manana, mojim neuspesima. U sprintu bežim od onih koji se mom mizernom uspehu raduju trošeći reči uvećavajući i kiteći ga. Takvima nije stalo do mene. Oni se smeju i ogovaraju me prvom prilikom. Da, sigurno sam paranoik. To sigurno. Bekstvo je jedan od načina da eliminišeš dosadnjakoviće, licemere, ponizne jadnike i pokorne sluge svojih gluposti. Da ih eliminišeš iz svog života. Ubrzo, oni će se trenuti. Postaće sena nekog novog jadnika koji će ih voditi kao slepce kroz život. Videće njega kao svog novog vođu, poverovaće u svaku reč koju izusti i oponašaće njegovu gestikulaciju oduševljavajući se. Već viđeno. Onda će se ponizne sluge poudavati i poženiti. Pokorno će sedeti u udobnoj fotelji na 18 stepeni i ubeđivati sebe da su na pravom putu. Kontrolisaće svoje postupke, osećanja, reči, bol. Postaće vešti u tome kako bi dobili ono što žele i kako bi ostali tamo gde ih neko želi, bar neko vreme. Biće i srećnih. Ali srećni će biti samo oni koji se ne budu dali pokoriti. Oni koji će osmeh deliti na dva dela. Polovinu njoj/njemu - polovinu sebi. Nikada više od toga ali ni manje. Oni će trajati. Krenuće u bitku znajući da petokolonaša nema u njihovim redovima. U nekima će pobediti, u nekima izgubiti, to je realnost. Ja sam bio petokolonaš, sedeo sam na 18 stepeni, osmeh nisam delio nego ga celog poklanjah. Zato ovo i pišem. Zato jer znam. Doživeo sam, već. Čak, probao sam se zavetovati samom sebi, da se neću tako ponašati, više nikada. Slagao sam sebe. Nisam imao koga kriviti do sebe samog. Slagao sam se. Jadnik koji priča sa svoji odrazom u ogledalu. Gade se jedan drugog. Dok se gledaju pravo u oči, govore jedan drugome najružnije stvari. Omalavažavaju se. Propadaju. Ogledalo nije razbio ni jedan od njih, međutim, jer su znali da im je to jedino merilo trenutka. Stojim tu pred odrazom svojim u muljavom ogledalu i zavirujem u svet ogledala. Čini mi se, isti je, ali senke su drugačije. Ko zna šta se nalazi iza odraza ivice stola što sedim na njemu. U ogledalu čini mi se oblija, mekša, bezopasnija. Možda je tako? To zna samo moj odraz u ogledalu. Okrećem se i odlazim. Odraz odlazi istim putem. Ponizno, stajaću tu, pred ogledalom svog uspeha za koji sat ili dan. Odraz će ćutati a govoriće oči. Moje i njegove.

Osetila je kako se tlo pomera. Uhvatila se za gelender i udahnula duboko. Pomislila je, “To je to. Kada sam konačno uspela da dobijem posao koji odgovara mojim kvalifikacijama, našla stan na dobrom mestu za pristojnu kiriju, privela konačno momka koji me sutradan neće zvati. Sada, kada sam prestala da duvam svaki dan, prestala da mu šaljem poruke svaki dan, čak ga, jutros kada sam ustala, nisam ni imala na umu nego sam prvo pomislila da se istuširam i stignem na novi posao na vreme, za promenu, jebeni zemljotres!”. Zatvorila je oči pa držeći se čvrsto za gelender zakorači na sledeći stepenik. Zemlja se zatresla još jednom. Jače nego prošli put. Stajala je, u raskoraku. Jedna noga na prvom a druga na nižem stepeniku. “Baš lepo. A Ti, što me jebeš?! Pa, ja se trudim, čoveče!”, rekla je gledajući u nebo kroz razbijeno staklo na staklarniku zgrade. U panici, ljudi iz susednih stanova su počeli da trče ka prizemlju zgrade. Ona je stajala, skamenjana, na vrhu stepeništa petospratnice. “Devojko, hajde sa mnom. Ne boj se.”, rekao sam. Uhvatio sam je za ruku ali nisam mogao da je pomerim. “Slušaj, ovaj zemljotres možda nije opasan koliko nam se čini sa petog sprata. Hajde da se spustimo dole.”, rekao sam, trgnuvši je za ruku. “Ne!”, samo je to rekla. “Ok. Ako ti ne pođeš sa mnom ja ću sesti ovde, pored tebe. Ali, ako se zgrada sruši bićeš odgovorna za smrt dvoje ljudi.”, rekoh. “Ne razumeš ti ništa. Idi i nemoj me uznemiravati jer ako se zgrada ne sruši ti ćeš biti odgovoran za uznemiravanje. Prijaviću te policiji.”, reče. “Znaš šta? Prijavi me, baš me briga. I onako su velike šanse da se zgrada sruši.”, rekoh pa sedoh na stepenik ispod nje. “Ti si idiot! Ti si idiot!”, vikala je. “Ti si idiot.”, rekoh. Komšija Milivoje, sajdžija, je koračao lagano niz stepenište, navijajući svoj džepni sat. Onda ga je stavio u svoj džep, staloženo prešavši prstima preko cele dužine lanca o koji je sat okačen. “Komšija, odmarate?”, reče dok je prolazio pored nas. “Malo, komšija. Vi na posao?”, rekoh. “Da, na posao. Nego?! Muči me nešto komšija. Prošle nedelje ste rekli da ćete platiti komšinici Tamari za održavanja zajedničkih prostorija medjutim, kako mi reče ona, niste. Hoćete li, molim Vas?”, pitao je. “Zajedničkih prostorija? Čoveče, uskoro neće biti cele zgrade!”, vrisnu Ona. “Komšinice, ne paničite, molim vas. Dugovi su dugovi. Nikome od nas nije svejedno kada duguje novac a pogotovo nije svejedno nama koji garantuju obrazom za druge kao što sam ja učinio za poštovanog mladog komšiju.”, rekao je Milovoje staloženo. “Platiću. Koliko beše dugujem?”, pitao sam. “500 dinara. Starih nema pa je to 500 dinara novih.”, nasmejano je rekao komšija Milivoje. Izvadio sam 500 dinara iz džepa i dao ih Milivoju a on se zahvalio i krenuo niz stepenice. “Mnogo si nezgodna neka žena.”, rekoh. “Ti si lud! Svi ste vi ludi.”, rekla je. “Pa ti idi! Evo ti stepenice pa se spusti niz njih.”, rekoh. “Da znaš da hoću. Vidimo se, idiote.”, reče i spusti se niz stepenice.

Noć je. Stojim podlakćen na sims. Oprani sims. Na,opranoj!,terasi. Vratio sam se od druga koga sam upoznao preko ortaka koji kod mene banjiva. Svadja sa ćaletom . Banjaš je zaspao pa sam posle nedolicno-grubog budjenja, koje je on prokomentarisao sa 'puši ga,nisi mi ti ćale', odlučio da odem kod druga mog ortaka na partiju ljutog fudbala na sony konzoli, molim lepo. Drugar banjaša igra u big league. Radio je za OEBS, blejao po Svetu, uživa diplomatski imunitet od seče pupčane vrpce a sada kara ribe profuknjače i piše magistraturu na Medijima. Znam jednu zenu koja to radi, takodje. Sve to! Završio je filologiju, arapski. Planira doktorat u Arabiji i “žrtva” je mobinga. Seksualnog. Inače, banjaš je zaspao dok smo čekali da drugar, citiram, “izvuce paliju iz nje”,. Važi! Jedno, ravnodušno važi. Igramo fudbal i saznajem da je sve jeb'o. Sve! I tebe! Da,da. Niko me nije jebao,niti će, ali on me jeb'o. I tebe, samo tebe je jeb'o bolje, pričao mi je. “Provereno”! Stan je fucked up. Svinjac. Sere gde ko stigne. Ok! Jebe gde ko stigne. Ja nisam. Nisam stig'o. Ja živim kao svinja. On živi u svinjcu. Samo...ja nisam jeb'o sve. Ni tebe. E,tebe jesam! ''de si? Čujem jeb'o te high class gay. Kučkooo!'. Daaaj, batali budalu. Ja pišem blog, tripujem ja sam dete buducnosti, čita me šaka jada i nisam high class. Tripujem, upisaću magistraturu blejanja dok se može, a kraj je blizu, uveseljavaću šaku jada sto više budem mogao, zaposliću se u administraciji, Mozda odem u Prag, sa Tinom, ako me ukenja. Kada se vratim, obesiće me na Terazijama jer sam NATO plaćenik. Bukvalno! Jer ceo Prag je za džabe ako prodjem. Jeb’o sam jeza u ledja.

Ostajem dužan na pumpi, raznosaču hrane, pradavačici u trafici, dužan sam bar tri ture pića, tri napušavanja, 700 vidjanja, kilogram kafe, 18 osmeha, 3000 trenutka razumevanja, 5 knjiga, hiljade kontra usluga, mnoštvo zagrljaja i lepih reči. A pričljiv sam, tu ne ostajem dužan. Ana me je pozvala juče i rekla :”Hajde sa mnom u šetnju. Popićemo kuvanu rakiju na onom šlepu i šetaćemo se pored reke držeći se za ruke.”. Ana je moja bivša devojka i moja dugarčina. Vidjamo se kada se jedno drugog zaželimo. Pijemo i smejemo se, u glavnom. Danas smo kupili nekakve šarne balone punjene helijumom i pričali šašavo.Bole me obrazi od smeha. “Misliš da ćemo se jednom opet zajebati pa se poljubiti?”, pitala je. “Ne verujem. Ko bi s tobom bio dva puta?”, rekao sam. “Džoni, Saša, mali Mića, Stefan...”, rekla je, ispuštajući helijum iz pluća. “Duguješ im nešto i oni bi da se namire. Lepa si, jure te mladići. To je do jaja.”, rekoh. “Dosađuju, misliš?”, nasmeja se Ana. “…i dosađuju, ponekad. To su mladići. Mi dosađujemo dok se ne namirimo..”, nasmejah se. “Debilu glupi.”, rekla je pa se nasmeja opet. Insistirala je da plati i ja se nisam bunio. U suprotnom, ostao bih dužan konobaru. “I ti si mi neki “mladić”! Puštaš devojku da plaća u kafani.”, reče pridžavajući mi jaknu. “A ti si mi neka devojka?! Puštaš mladića da te pusti.”, rekao sam šutirajući je u dupe. “Prekini, udariću te. Nije ti dosta što plaćam još me i biješ.”. Bili smo sami na šlepu koji je krckao, pištao i ljuljao se. Popeli smo se na pramac i gledali Kalemegdan. Celu jednu stranu Kalemegdana. Od Pobednika do Brankovog mosta. “Lepo je. Ovde je uvek lepo.”, rekla je Ana. “Jeste. Stavi tu kapu, prehladićeš se.”. Ana je imala neku zajebanu upalu pluća pre godinu dana i od tada svaki put kada dodjem po nju, njenoj kevi se obavezujem da ću je čuvati i dosadjivati joj da se ušuška. Ana je bila u bolnici nekoliko nedelja, tada i izgledala je vrlo loše. Nisam joj išao u posetu jer je ona tako zahtevala. Pričali smo telefonom. “Slušaj, ružna sam do zla boga, smrdim i nervozna sam. Ako dodješ nikada me više nećeš hteti videti.”, pričala je tada. Nisam joj odlazio u posetu. “Ne mogu više da oblačim na sebe tri dukerice, obuvam dva para čarapa, stavljam rukavice u oktobru. Bolje da umrem nego da se smaram ovako.”, pizdela je. “Ne seri. 29. je septembar. Nije oktobar.”, rekao sam, nabijajući joj kapu na glavu. “Vidi! Glafiti na pločniku. Kako su smešni. Klinci.”, rekla je. “Znam.”, rekoh. “Kako znaš? Bio si sa još nekom cicom ovde?”, pitala je. “Sa nekoliko.”, nasmejao sam se. “Pičko! Sve jedno i onako su to samo glupi klinci koji švljaju. Ništa posebno. Razočaraće se. Dobro je što sam ja to proživela već.”, rekla je i, da ja vidim, podigla nos. Niz Kej, do Brankog mosta, pločnik je išaran rarnoraznim glafitima, porukama i crtežima. Bila je u pravu. Klinci koji veruju u ljubav i njenu večnost, švljali su tuda ne bi li iznenadili svoju ljubav večnu kada ova baci pogled sa mosta. Samo, grafiti traju duže nego večnost.