Драги мој пријатељу,

Претпостављам да је и тебе ухватило предновогодишње лудило, или бар онај блесави осећај у стомаку да треба нешто урадити, да нешто ниси урадио а требало је, то ти се увек деси у оваквим ситуацијама. Срце ти трепери, око срца те стеже, шта год да радиш недостаје ти времена или ваздуха, са једним си увек у дефициту.

Ако имаш неке од ових симптома СТАНИ и полако а дубоко УДАХНИ ВАЗДУХ. Понављај радњу наредних неколико минута, таман да ти испричам једну још нешто.

У том новогодишњем слављу постоји више скривених нагазних бомби које ће на све начине покушати да ти минирају добру забаву. Најпознатија три фактора лошег дочека су: супруга, друштво и време. Идемо једно по једно.

1. СУПРУГА. Она се у мислима још од Светог Аранђела спрема за ово вече, мерка шта ће друге жене до чије појаве држи оденути те вечери, која ће где и са ким да иде. Зато ти неће опростити ако је на било који начин будеш изневерио те вечери, ''пред људима''. Немој да се завараваш, она ће оденути оно што она буде хтела, ти ћеш носити оно што се њој буде чинило да најбоље иде уз њу и никако немој да коментаришеш средства улепшавања (шминка, одећа, фризура и сл.) и да питаш да ли је могло јефтиније. Рећи ће ти да не може онаква међу људе (не питај каква, улетећеш у свађу). Ти ''људи'' су ваше друштво са којим ћете дочекивати Нову, друга нагазна мина.

2. ДРУШТВО. Одмах да се разумемо: ти под ''друштвом'' подразумеваш људе са којима се дружиш и намераваш да дочекаш Нову годину, твоја супруга под овим појмом подразумева женски део скупине. Ако мало вратиш филм, видећеш да је управо твоја супруга врло дуго и дискретно радила на селекцији жена са којима ћете дочекати Нову годину. '' Није моје да се мешам'', рекла би ти сваки пут, '' то је твоја ствар, ви сте старо друштво, али ми се чини да се Мишко и Љиљана не уклапају...некако су...не знам, како хоћете, ваша ствар''. Да, драги мој. Тек када је постала сигурна да је направљена таква селекција која јој омогућава да буде у благој предности у односу на друге даме, тек тада је твоје друштво комплетирано.

3. ВРЕМЕ. Требаће ти време да схватиш да не смеш да пожурујеш супругу у припремању пред полазак на Дочек. Ако имаш искуства, знаћеш да су погледи на сат, шиштање на нос, паљење цигарете за цигаретом и мотање око припремајуће супруге све саме експлозивне направе спремне да те сваког трена дигну у ваздух и избегаваћеш их у широком луку. Упамти: није битно да дођете баш на време, нити је битно колико ће да вас чекају твоји пајташи и њихове даме. Једино стварно битно те вечери је да твоја супруга изгледа лепо, НАЈЛЕПШЕ И НАЈПОЖЕЉНИЈЕ те вечери када се (напокон) појавите, све остало је споредна ствар...

ЕЕЕј, диши нормално, диши нормално, сав си помодрео,човече!

Драги мој пријатељу,

Предновогодишња лудница, која сваке године у ово доба тресе Ниш,Србију,Европу и Свет овога пута заобилази у широком луку мој родни град. Претпоставља се да је за то одговорна светска криза али још није потврђено, говоре моји извори. Тако ће ове године позанти Новогодишњи вашар који се годинама одржава у хали ''Чаир'' бити тако танак да га нико и не спомиње, чак ни у рекламама.

Па ипак, зезање на рачун светске кризе не заостаје иако сви слутимо да нам се нешто ружно и тешко ваља иза брда. Тако је мој комшија, када га је позвала кћер из далеког Аспена да му честита славу, Св.Николу, наредио:

• 'Ћеро, кажи ти тамо тим Американцима да се не зајебавају са светском кризом, не могу ми ништа – кола немам па не трошим бензин, новчаник немам па ни новаца немам!

Другог је кум звао да му дође у госте, у Зрењанин, за дочек Нове године а овај се правда:

• Дош'о би ја, куме, код тебе, 'де не би, али ме уби ова рецесија!

Драги пријатељу,

Светог Николу, као што и сам знаш, слави пола Србије а друга половина иде код оних који славе у госте, тако се бар каже у нашем народу. Одлазак код Ћалета и Кеве спада у посебну светковину везану за овог свеца и о томе ћу ти мало и писати.

Ћале и Кева...Нико их не зна под другим именом, бар нико од нас који смо другови њиховог сина...синова. Када је пре нешто више од десет година њиховог млађег сина убио тип хицем из пиштоља, право у срце, насред улице, направили смо договор да им будем трећи син а пријатељу побратим. Тако је и остало. Ћале, поносан Шумадинац из Раче Крагујевачке и Кева, потомак старе свештеничке породице из Косовске Митровице, наставили су да живе живот велики део своје љубави усмеравајући сада и на мене и моју породицу.

Кева прави најбољи светониколски пасуљ на свету а као додатни адут када се окупљамо, а није пост, фигурира позната '' самса'' коју Кева прави фантастично. Само, нема теорије да натераш Кеву да ''самсу'' са белим луком направи у посту:

• 'Ајде бре, бежи тамо...Чим прође пост, хоћу сада – нема...

И нема.

То је занимљиво: код њих на слави се најчешће нађу они који на улици не могу да виде једни друге и ту се фино извеселе; немало ратних секира је закопано на Св.Николу код Ћалета и Кеве. За разлику од многих других слава, код њих нема приче о политици. Ћале, стари, задрти радикал (''Шешељевац'') и Кева, којој је Коштуница најближи срцу, и данас, дочекујући госте на вратима, уз осмех и честитке, кажу:

• Баш нам је драго што сте дошли вечерас, да не причамо више о политици!

И- не прича се.

Само понекад дубоко уздахну, најпре Ћале па онда Кева, када им поглед, након сечења колача, падне на урамљену слику покојног сина, самоуверено насмешеног, која се налази недалеко од иконе и кандила. Дубоко уздахну, измењају брзе погледе и – наставе да послужују и нуткају госте.

 

Драги мој пријатељу,

не знам да ли ти је познат онај осећај када се нађеш у неком друштву у коме си боравио једно време и из кога одлазиш а све имаш онај чудни осећај да си још нешто имао са собом и осврћеш се не би ли, некако, на неки начин, пронашао то што си заборавио пре него што одеш. Чудан је то осећај, неким се људима догоди да их прати цео живот.

Ето, рецимо, ја...Имам утисак да сам месеце и године свог живота провео осврћући се за собом и тражећи то нешто, а да ни сам нисам знао шта. Може се рећи да је писање заправо одабирање једног таквог живота, трагалачког – цео живот тражиш нешто, не знаш шта али га осећаш као врло драгоцено па и подсвесно претресаш џепове, све се надајући да ћеш то нешто, ево баш сада, опипати у десном џепу зимског капута. И када ништа не нађеш, као што никада и не проналазиш, станеш и почнеш зачуђеним погледом да мериш свет око себе, просто ти дође да се раздереш:

• Људи, мени нешто фали!

А сви иду својим путем и нико не хаје за тебе.

Драги мој непознати пријатељу,

ових дана често мислим на тебе. Наиме, не могу никако да кажем да ми, на неки чудан начин, ниси драг иако је око мене много оних које свакодневно виђам и према којима не гајим наведено осећање. Можда је управо то у питању? Да знам како изгледаш, твоје навике и нарав можда ти се и не бих оволико поверавао; можда бих те чак и избегао, као што избегавам сва она друштва која ми нису по вољи. Не знам. У сваком случају, ако је моја претпоставка тачна, онда је и боље да се не упознајемо.Шта ти мислиш ? О томе ми свакако напиши своје мишљење у наредном мејлу.

Ових дана ми се јавила пријатељица Хана из далеког Новосибирског. Њена писма су дуга, реченице као у Иве Андрића, искреност светитељска. Ханин деда по оцу је доживео пензију као пуковник КГБ-а док ова вижљаста 22-годишњакиња студира Теолошки факултет и Светску књижевност. У овом последњем писму Хана ми пише о нечему што је приметила када је јуна месеца била код мене у гостима:

'' Код вас Срба (мисли да су све нишлије Срби, ) људи другачије доживљавају цркву, боље него код нас. Искреније, рекла бих. Код вас људи доласком у цркву доносе неку радост, ведрост и то им се види на лицу; из цркве одлазе, ако ништа друго, макар једнако расположени.

Код нас, у Русији, људи када улазе у цркву као да уносе невидљиви терет- погну се и намраче, лица им ухвати грч. Још гори излазе из храма. Можда је то зато што су њихови преци довлачили топове око храма Христа Спаситеља и гранатама га рушили, патријарха бичевали а мошти, Боже ме прости, псима и у реку бацали.То је терет са којим треба живети. Зато сте ви ведри и зато вас ја волим''- закључује Хана.

Хана има 22 године, вижљасту фигуру, бледуњав тен, велике, паметне очи и жељу да се отргне од терета који су њој и њеној генерацији натовариле претходне и ја им од срца желим да у томе успеју.

ПРИЈАТЕЉУ, АКО ТЕ НЕКО ПИТА:

Волим Ниш, Солун, Праг, Константинопољ и све што је источно од њега.

Волим Балканско полуострво и културни Балкан: ''Леб и сол'', '' Смак'', ''Атомско склониште'', Јосипу Лисац, изворне српске и македонске песме, Мешу Селимовића, Добрила Ненадића, Мирослава Антића,Ф.М.Достојевског, Емира Кустурицу, Рајка Грлића, Горана Марковића, ''Грлом у јагоде'', ''Камионџије'', ''Само једном се љуби'', '' Националну класу'', '' Скупљаче перја''. И-дааааа!- ''Сибирски берберин'',''Лет изнад кукавичјег гнезда'', ''Амадеус'', ''Гладијатор''

Исто тако, волим историју, волим да седим поред мора и да слушам ''Азру''.Волим планину,књиге и старе ствари.

Наравно да волим дело Павла Вујисића, Зорана Радмиловића, Бате Стојковића, оно што сада ради Бранимир Брстина, Небојша Глоговац и Никола Којо. Волим Никиту Михалкова, П.Алмодовара, М.Формана, Брајана де Палму, де Нира, Ал Паћина и Џина Хекмана, Л.ван Бетовена, Шесту или Патетичну симфонију Чајковског, музику Кубе и јужне Америке, Луиса Армстронга, енглески фудбал, Пака де Лусију а за добар бурек и козји сир ћу да пешачим и-ха-ха.

Не волим Београд, Рим и још неке градове у којима сам био.

Не волим културни Запад и његову практичност, још мање ''пицу'' (храну сиромаха коју смо усвојили као ВИП храну), кавијар који смрди, америчку историју, лудницу западноевропских престоница, холандски језик, мађарски ''тартар бифтек''.

Не волим Вагнера, '' Битлсе'', ''Ролигстонсе'', Цецу, Секу, Стоју, Карлеуше (Ољу и Јелену), ''Кућу Великог Брата'', ''Курсаџије'', сапунице са ''ПИНК-а, актуелне серије на РТС-у (осим '' Село гори...''), '' Ганс енд роузис,'' Мадону, Бекама, немачки фудбал, амерички фудбал, брзу храну. Не волим да пливам, нити волим летовања на мору. Не волим српску елиту нити оно што се под тим појмом подразумева.

Не волим каубојце који побију Индијанце, онда се тиме хвале кроз филмове, па их стрпају у резервате да ту изумру и онда се боре за њихова људска и мањинска права.

Не волим силу и силеџије, нити волим поделе.

Ово да знаш ако те неко пита а знам да неће

Драги мој пријатељу,

Како каже стих песме групе ''Парни ваљак'' – Све још мирише на њу...и дан, и јутро што ће доћи.

Видео сам је, пријатељу, дах ми је застао, срце узлупало и сместило се негде у висини Адамове јабучице, терајући ме да узимам ваздух као риба на сувом. Гурао сам се да станем поред ње кад год смо се фотографисали на крају школске године, а да не буде сувише очигледно. Ех, блесави дани!

И сад, тридесетак година касније, зову ме из неког Дома културе: промовишу њену књигу а она је изразила жељу да ја нешто кажем о тој збирци прича (то сазнајем успут, од уредника трибинског програма пријатног гласа). Као у филмовима и то оним лошим- након тридесет година она се јавља; као и увек, када она мисли да треба. Зашто ме она није звала? Књига је стигла поштом, после само пар дана- џепно издање, са њеном фотографијом у боји и богатом биографијом на задњим корицама. Променила се, сину ми кроз главу док сам заглеђивао модроплаве очи; још је лепша (за разлику од осредњих прича, добро одабране теме али лоше испричаних). Ту смо, дакле!Сада ми је било јасно зашто баш ја. Не бој се, тигрице, никоме нећу рећи да ти је слаба књига, ионако то не радим.

Позајмио сам ''пунто'' кума Бате и тачно на време био у граду у коме се налазио Дом културе у коме је она вечерас наступала...самном. Када ме је видела у оквиру врата, развукла је познати блистави осмех '' шестица'', очи су јој чудно сијале али је, као и увек, била под савршеном контролом:

• Напокон познати писац!

Контрола никада није била моја јача страна што ме није омело да, прихвативши руку, узвратим једнаким кезом:

• Добар дан! Као и увек шармантни...

Нисам додао оно '' и лепи '', пријатељу мој непознати, јер нисам желео да чудно обновљене емоције крену.Овде сам да причам о књизи прича и ништа више, убеђивао сам себе. Свој део посла сам добро обавио и већ око поноћи се вратио кући. Увукао сам се у кревет а срце је тукло; када сам затворио очи, цела ми је соба замирисала на њу...

И то још траје...

Драги мој пријатељу, пошто сам заронио у дубине прошлости, баш као својевремено Жак Кусто у потрази за Атлантидом, и видео различите нијансе истих боја, не преостаје ми ништа друго него да ти опишем судар једнакости - судар Севера и Југа - који се у моје време догађао у СФРЈ. Најпре морам да ти нагласим да се тада врло озбиљно узимало који је град у Србији ДРУГИ, после Београда - Ниш или Нови Сад. Представници оба града су водили јуначку и скоро натчовечанску борбу да докажу да је баш њихов град онај који треба да понесе сребрну медаљу и то је било очигледно на Универзијадама Србије. Приштински и Крагујевачки универзитет, свесни да у овој трци немају шта да траже, логистички су и на сваке друге начине подржавали Ниш док је Београд дискретно држао страну Новом Саду. Дакле, били су спремни и јарчеви, и брвно. На Универзијадама се увек понављала иста ствар: Новосађанке и Нишлије су се врло лако споразумевале ;),Београђанке и Крагујевчани. Тек понеки Лала би пронашао неку Београђанку. Наравно, и због тога је долазило до туча где се '' нагазе'' - чудна нетрпељивост је владала тих година. Деси се тако Универзијада и у Нишу и дође до страховите туче на терену за време рукометне утакмице НИШ: НОВИ САД. На тој утакмици сам више грејао клупу него играо па ипак, када је дошло до туче, морао сам у њу. (После сам две недеље носио маснице по лицу). Много касније,око 2002. у Новом Саду, на пијаци, побегао ја од кума да купим неко поврће и избегнем јело ( о томе ћу ти у другом писму) када видим да ме продавац загледа...па каже: -Извин'те, сте ви одавде? -Зашто? -Личите ми на једног нишлију. Би ми драго: - И јесам Нишлија, пријатељу. - И рукометаш? Овде ме нешто пресече. - Играо сам мало... - Ма добро - насмеја се он добродушно - знам, био си на клупи. Ал' си стиг'о да ми оо направиш - рече и показа танку посекотину изнад десног лука обрве.Насмејах се од муке: - Жао ми је. А чуј шта си ти мени направио - па залупах вилицом коју су ми лекари на ортопедији једва наместили. -Које смо ми будале били - насмеја се он. - Вала баш - рекох ја. И пописмо по пиво у знак срећног виђења.