Prekinut dah,

srce zataji,

utihnu vetar

i Sunce stade

kad grudima jato leptira zagraji,

i dugin prah utrobom pade.

Dal ja to zbilja prepoznah sebe?

Il’ samo čežnju istu naslutih?

Za igrom, srećom,

za radosti malo,

za begom od poljana pustih?

Tonem u bunar želja i snova,

u čijoj tami nada me čeka.

Ne želim da prestane pesma ova

koja ko eho tutnji kroz vene,

već da poteče, ko zvezda reka,

iz očiju tvojih,

kolevke vaseljene

Noor 15.08.'07

Može li munja iz vedrog neba

da te usmrti, pa da oživi?

Da osetiš da ti ne treba hleba,

ni Sunca - ni vetra, ni tople kiše;

Ne želiš više ni mrave ni ptice,

ni guste šume, ni živice,

ni reku,

 ni polje,

ni travu mladu,

već samo da usniš u plavom hladu

ispod veđa.

                  S A

                               15.08.’07  bb

Sa lica prljav

Sa nalicja cist

Nosen olujom, vetrom kidan

Pozele jedan trenutak miran

Da odmori se

Umije lice

Da moze opet slusati ptice

Dizat' ka suncu vedre oci

Zvezde brojati u tihoj noci

Pozele dalje taj listak koban

Novo drvo da mu bude odan

Hoces li biti moje drvo?

Da ti prirastem za mrke grane?

Da se u tvome gnezdu njisem

Kroz tihe noci i zore rane?

Ako se negde na kratko i svio

Umeo je da se zalepi prosto

Na svkoj grani na kojoj je bio

Mali je oziljak ost'o.

Lutao tako od stabla do stabla

Od krosnje jedne do druge

Kad-kad srecne brojao dane

Mislec' da otisli su dani tuge

Al samo dok vetar jaci ne dune

I lako ga opet dalje ponese

Praveci malog beskucnika

Bez doma

Bez adrese

S A    bb   07