Dok je levom rukom pridržavao ele.dizgine, desnom je izvadio pčelicafon, kako je tepao svom personalnom pametofonu. Ukucao je pitanje i na displeju su, u ljubičastim nijansama, počela da se nižu slova: „Ispod tebe je, idiote. Gledaj malo i ti, ne mogu ja sve sam! Kuća sa plavo-žutim krovom i bazenom u obliku jetre usred dvorišta.“

„Jel to što je u obliku jetre nešto bitno?“ – ukucao je pitanje.

„Ne, nego je oblik bubrega demode, majmunčino“ – odgovorio je pametofon.

„Jel to ovaj opet počinje da me zajebava? „ – pitao se, al’ nije smeo da otkuca pitanje.

„Jebem te radoznalog“ – pomisli pametofon, koji je umeo da čita misli, al’ se tada to još nije znalo.

„Samo da sad vidim šta će mi Premudra reći. Posle svraćam u mol i kupujem novi. Menjam skrndelja, ne pitam šta košta. I sat novi ću da kupim, vidi opet mi ne radi solarna baterija“ – odlučio je dok se letomobilom spuštao u dvorište, pored bazena.

Izašao je iz letećeg prevoznog sredstva i pošao prema kući.

„Druže...“ – čuo je glas iza leđa.

„Druže, sačekajte!“ – ka njemu je trčala devojka zelene kose, upletene u bičeve, sa plastičnim crvenim štipaljkama na kraju svakog biča, kojih je sveukupno imala mnogo komada.

„Ja... Imam zakazano kod Premudre. Kod drugarce Premudre“, ispravio se.  „Imo sam zakazano, oću reći. Za pet. Al mi pametofon nešto posustaje, pa sam se pogubio dolazeći vamo“, opet se ispravio. „Misim... nije posustaje, neg se nešto klinči. Više ne radi neg što radi. A i baterija mi crkla isto“, i treći put je objasni gdeo je pošao. „S oproštenjem“, dodao je i završio sa objašnjavanjem.

„A jetrena pašteta?“ – pitala je devojka.

„Izvinte?“

„A jetrena pašteta?“

„Molim?“

„A JEBENA JETRENA PAŠTETA???“

„Ša sa paštetom?“

„Jeste li poneli recepturu za nju? Takav je dogovor. Vi Premudroj tajnu kako se pravi jetrena pašteta, ona Vama prognozu o padu i rastu akcija za farme šamgarepi na Venmarsu. I ono o komentarima i blogovima.“

„Aaa... Ma jesam, bre, nemo me prepadati. Ja mislo ko zna šta sad treba duradim, kad se tako dereš. Pono sam joj, jašta sam. Nego sam pono“ – odahnu Hi.

„Kolko me uplaši“ – dodade.

„Jel su ti to prirodne štipaljke il nadogradnja?“ – još je zapita.

„Jel si zbakrom farbala kosu il ti je od spamać-kapsula taka boja?“ – završi Hi sa pitanjima.

Fijuuuuuuuuuuuu......... Puuuuuuuuu......Vruuuuuummmmm........Baaaaaaaaaaam.....

Pljas!

„Ša se to čuje?“ – Hi je bio radoznao.

„Ja ništa ne čujem“ – zelenokosa nije imala odgovor.

Fijuuuuuuuuuuuu......... Puuuuuuuuu......Vruuuuuummmmm........Baaaaaaaaaaam......

Pljas!

„Jel ne čuješ ovo Fijuuuuuuuuuuuu......... Puuuuuuuuu......Vruuuuuummmmm........Baaaaaaaaaaam......

Pljas!... na to mislim. Ša li je to, ebo te lebac?“

„Ma to ovaj od prekoputa ispušta vazduh iz cepelina. Budala!“

„Jel? Al šo ’pljas’!? „

„Ako ti ne znaš, ja ti reći neću“ – odgovori zelenokosa i obrisa suzu iz oka roze boje. „’Ajde idi. Čeka te Premudra“ – tiho mu reče, već lijući suze, koje su se pretvarale u sovjetsku zelenu salatu, čim bi pale na plodno  dvorišno tlo.

Hi uđe u prohladno predvorje, sa bezbroj vrata i sa po dva reda stepenica koje su vodile i gore i dole.

„Ja ću sliftom“ – odluči.

„Lift je pokvaren!!!!!“ – zapišta pametofon preko spikerfona i na displeju, u ljubičastim nijansama, ispisa „Lift je pokvaren, samo da znaš. U slučaju da mi ne radi spikerfon!!!“

„Pa de da je nađem, koji moj? Vidi kolko vrata i basamaka ima! Kud didem?“ – ukuca Hi pitanje.

„Okreni se i idi pravo“ -  na displeju se, u vatreno crvenim nijansama, nanizaše slova.

„Šo promeni boju?“ – otkuca Hi.

„Pomagaj!!! Ja kao da imam temperaturu!!! Izgoreh!!!!!!!!!“ -   na displeju se, u nijansama plamena koji gori, nanizaše slova.

„Ono „pljas“ što se malopre čulo, to sam bio ja. Tojest, nisam to bio ja, nego mi pukla membrana. To mi bila membrana kad je puklo. Znaš? Zato nisam siguran da li mi radi spike...“ - na displeju se, u umirućim nijansama tamno sive, kilavo ne ispisaše sva slova.

„Ajaoj majko moja, sad sam ti ga dibidus najebo. I kud da mi se pokvari baš sad, kad mi najviše treba?!“ – zaarlauka Hi nečujno, da ne kvari svečanu tišinu predvorja krcatog vratima i stepenicama.

„Okreni se, izađi, pa opet uđi“ – iz neprimetnog ogledala se pojavi pojava Premudre.

Hi se sav štrecnu. „Jel si to stvarno ti il si samo hologram?“

„Okreni se, izađi, pa opet uđi, čuješ li šta ti govorim!“ –  ponovi pojava i puf! nestade.

Hi se okrete, izađe, pa opet uđe. Na prvom gornjem basamku levo, za gore, stajala je Premudra.

„Dobro došao, Hi. Pođi za mnom“ – reče i poče da se penje uz stepenice.

„Jel ti to ne radi lift ili...?“

„Ili šta?“

Hi odma’nu rukom: „Il ništa. Nako sam samo pito. Ko me ebe radoznalog.“

Posle nekog vremena, uđoše u ovalnu elipsastu prostoriju sa prozorima od neprobojnog stakla.

„Jel ni metak ne mož dai probije?“ – interesovalo je Hija. (A možda i Hia.)

„Jok. Daj recept!“

„Eve ti. A sad... Jel? Jel stvarno ne mož ni metak da prođe kroz nji?“

„Jebote što si dosadan. Slušaj...  oko akcija... inflacija se predviđa da bude šes’ posto. Ali ništa ne kažu za javnu potrošnju i ograničenje. Tako da ti je moj savet – kupuj! Prodaćeš lako, ako krenu nizbrdo. Ima jedna kupoprodajna agencija, drži je neki čikica – on sve to kupuje, pa malo doradi, prešmirgla, pregituje, prefarba, prelakira... i tako. Posle proda nekoj budali po trostruko skupljoj ceni.“

„Ne kaže se „trostruko skupljoj ceni“ nego „trostruko viš...“ -   na displeju pametofona se, u nevidljivim nijansama, donekle nanizaše slova.

„Je l’ to tebi nešto tako lipsavajuće pišti?“ – znatiželjno upita Premudra. „E, jebi ga, počela sam da zapitkujem k’o ti“ – iznervirano ustade i okonča audijenciju.

Na putu kući, Hi svrati u mol i kupi:

-       toalet-papir od reciklirane hartije, pakovanja dva po 18 rolni, jer je počinjala da ga muči gorušica;

-        sto grama kafe;

-        akumulator za letomobil;

-       „memorisanmemorilforte“, jer je zaboravio: 1) da pita Premudru o komentarima i blogovima,   2) da kupi pametofon i 3) da kupi sat i

-        žilet za žuljeve i kurje oči.

Pošto narednih nekoliko dana nije dolazio* na posao, Hiev menadžer je zamolio policiju da ga potraži. Policija je obila stan. Našli su baricu i u njoj dnevnik. U dnevniku je pisalo

* - Hi nije dolazio a menadžer jeste. Da nije ni on ili samo on, kako bi video da Hi ne dolazi već nekoliko dana;

Je l’ vam se desilo da u novinama naiđete na: „Nema svedoka da li je starac (54) izdahnuo na licu mesta ili se možda još nešto moglo i učiniti, da je pomoć stigla blagovremeno“?

Meni jeste. Nije lično, al’ mi pokaz’o brat.

Pažljivo isečenog, da drugi članci ne bi umanjili efekat o tužnom kraju starca, pružio mi ga jedne večeri na vratima, pre nekol’ko godina.

„Pročitaj!“

Brza i kusa kakva sam,  preletela sam pogledom i pitala: „Koji je ovaj? Je l’ ga znaš?“

„Koga je l’ znam?!

„Pa ovog starca što su ga pregazili?“

„Kog starca, budalo?“

„? “

„Šta  zijaš? Gde vidiš starca?“

Moj brat voli da popije malo više. Pomislila sam da je popio malo više, čim se tol’ko dernja.

„Vidim ga zgaženog, evo ovde!“ – kažem, upirući prstom u članak, da ne primeti da u glavi užurbano vežbam: „Ja baš pošla da mi vade krajnike, tako da nemoj ulaziti.“

„On je za tebe starac?“

„Alo, bre?! On je za mene mrtav čovek, al’ pitam te je l’ ga poznaješ?!“ – mis’im, pa nemam ni ja živce, mada ne pijem uopšte.

„Ženo!!! Vidiš li da je im’o samo pedeset četiri godine?“

„Ma ko ga jebe. Kol’ko god da ih je im’o, sad ih više nema. I ko ti je, bre, taj čiča što je rikn’o?“

„Opet ona! Čiča u pedeset četvrtoj? Kol’ko ti imaš godina?“

„Valjda znaš?“

„Znam, al’ ti reci.“

„Što da ti kažem kad znaš?“

„Dobro. Reci kol’ko ja imam godina?“

„Pedeset“ – reknem.

„Pa ’oćul’ ja za četiri godine da budem starac?“

„Pa ne znam. ’Oćeš li?“

A sad o babi.

Baba  ima veliki stan sa grejanjem na ruski gas, pogled sa dve velike terase (to mi pričala jedna njena mušterija), penziju tri puta veću od moje (to mi rek’o poštar), dvoje dece koja joj svakoga meseca pomažu da preživi (to sam čula u piljari), i dobar cug (to sam videla ispred piljare).

Iz ovoga se vidi da je reč o urbanom srpskom stereotipu: „baba = stan, grejanje skoro za dž, penzija, pogled sa dve velike terase“; „deca: = gazda & devizna kirija, bedna meseča nadoknada sa biroa, pogled na izlizane đonove i rupu na levoj čarapi, iz suterena.“

Ima i gornju i donju protezu (obe plastične i ispadajuće), naočare, šarenu suknju sa dva ogromna džepa, šarenu bluzu al’ drukše šarenu, vuneni prsluk isto šaren, crne četvrtaste poluduboke cipele,  cigaru u ustima i  pivsku flašu u ruci.

Želim da  kažem da izmišljam. Nemam ni brata, ni poštara, ni babu u komšiluku. Najbliža piljara mi je daleko.

Da ne bi bilo...

Pre nekol’ko dana, lupa neko na vrata. Provirim kroz špijunku i vidim  babu.

Ne otvaram, jer nije rekla da će doći a i ne poznajem je. Al’ virim i dalje i vidim da je počela da se pentra na prvi sprat.

Vratim se u sobu – posle 5 minuta opet neko lupa. Opet pogledam, opet baba, opet nije rekla da će da dođe, opet je ne poznajem, opet ode, al’ nizbrdo.

Kad je treći put zalupala, otvorim.

„’Di stanuje Mileva?“

„       . “

„’Di stanuje Mileva?“

„Dobar dan, gospođo!“

„’Dan. Znaš  li ’di stanuje Mileva?“

„Koja Mileva?“

„Pa Mileva, bre, ona što .................................................................“

Tu se odma’ setim o kojoj Milevi govorimo.

„Na drugom spratu.“

„’Di je to?“

„Gore“ – pokažem ka nebesima.

„Znači... sad sam ja na prvom, a ona je na drugom?“
„Ne, Vi ste sad u prizemlju.“

„A ona je na trećem?“

„Ne, nego na drugom!“
„A koji je ovo?“
„A vi, kao, ne znate?“

„Ne znam, života mi. Slabo se snalazim. ’Di je drugi?“

„Ovako... Ovo je prizemlje, iznad je prvi, iznad prvog je drugi, a na drugom je Mileva“ – jebote, kako sam štektala.

„Je l’ mogu duđem kod tebe das odmorim, a ti trkni vidi l’ je kod kuće?“

Luda baba za medalju.

„Ne ličite mi na nekoga ko se slabo snalazi“ – zalajem.

„A na koga ličim?“

„Na onoga ko stanuje na četrnaestom!“

Ha.

Ona stvarno stanuje na četrnaestom spratu, al’ ne zna da ja znam.

Još da sam joj rekla da znam za „trodon“, bilo bi dva nula za mene.

Ali nisam. Samo sam tresnula vratima i ušla u kuću.

Preslišavala sam se kako ću joj, ako ponovo dođe da pita ’di stanuje Mileva, reći da znam da diluje „trodon“ i one smešne cigare i pilulice-smejalice i da nemo’ da se pravi luda nego nek’ obriše noge kad ulazi u ulaz. I da je pitam je l’ misli da smo tol’ko blesavi da ne znamo zâštâ  joj služe onoliki džepovi na šarenoj suknji? Za trodon i cigare i pilule, eto zâštâ. I da joj kažem da će doći maca na vratanca, pa ću i nju gledati u glavnoj ulozi filma u kom panduri pretresaju nasred ulice decu sa rukama podignutim uvis i trakeljaju im automobile i vespe, dok mi čekamo da nas puste da prođemo kolima, dok ona naslonjena na štap cirka „lav“ pivo pred piljarom.

Dragi Kojak.

Juče sam se osećao bolje.

Danas se osećam sjajno.

Nije mi ovako bilo zadnjih sto godina.

Imaš pravo na još tri želje.

Što se sankanja i grudvanja tiče, još ne mogu ništa da ti obećam.

P.S. Hvala ti na komentaru, sad se i popadija oseća bolje i sjajno.

Tvoj Deda-Mraz.

Dana 06.10.2007. u 10:15 AM, zazvonio je telefon u mom zagušljivom domu.
Poskočila sam k’o da je prsnula mast iz tiganja sa cvrčećom slaninom.
Jer je na mom telefonu, preko položaja „off“ zalepljen selotejp, za svaki slučaj. Godinama. A i ne peva k’o Hari u saradnji sa Željkom.
Svici su igrali i plesali i tancovali i... zvonio je i svetleo i paliosegasio u žutoj, zelenoj, oranž i crvenoj boji. Tad sam videla, jer mi je bio na deset santima od nosa, da poskakuje mobilni.
„Ako me ikad više pomeneš u tvojim glupačkim pričama, zavrnuću ti vrat k’o piletu!“ – rek’o je neko glasom toliko izmenjenim od zdravog besa, da nisam znala da l’ se muško il’ žensko potrudilo da mi nokija proizvodi audio-vizuelne efekte u 10:15, dok napolju lišće šušti i dok mnogo pljušti.
Ujebote, ko li je ovo ’vako ljut? Gde li se nađe, u kojoj li priči? Što, i KO uopšte, čita moje „priče“? Kome će da me tuži? Da l’ ću morati da platim odštetu? I nadoknadu za pretrpljeni psihički bol? Da delim lovudžu od prodaje mojih remek-dela? Šta sad da mu kažem? Odoh da zaključam vrata dva puta i da  rezu sa "off" prebacim na "on". I da navučem rajber na balkonska vrata. Pa da donesem bajonet. Ne, prvo moram da uzmem stolicu sa terase, jer je bajonet na garderoberu i ne mogu da ga dohvatim bez stolice. Šta ako osoba koju sam pomenula u nekoj mojoj glupačkoj priči zove sa mobilnog, dok stoji ispod terase? Ili na terasi? A ja izlazim da se dokopam stolice, pomoću koje treba...? Ma jok, bre, šta stoji na terasi! Vi’š kol’ko je sati. Vinka bi do sad osam puta zvala muriju il’ bar došla da me pita ko mi je to na terasi - ne deluje joj poznato, a ona valjda nabolje i od mene zna sa kim se ja družim i ko mi dolazi u kuću. A šta ako je Vinka otišla da kupuje paprike? Ako nije tu? Ma jok, bre, šta otišla da kupuje paprike, ona petkom ide na pijac! Da, ali možda je sinoć otvorila špajz, divila se stotinama tegli sa ovogodišnjom zimnicom i užasnula se kad je videla da je zaboravila da ostavi paprike punjene suvim šljivama i orasima, u saftu od meda? Ne bi ta čekala do sledećeg petka ni da joj je sir k’o kajmak. Da dâ  sedam dana fore komšiluku da je provali da nije ostavila paprike punjene suvim šljivama i orasima,  u saftu od meda?!! I teoretski nemoguće. Ccc... Koga li sam olajala, kad je ’vako ljut? Al’ opet – uvek pišem kako je bilo. Ko ga yebe ako ga je pogodilo, što je to radio? Čuj, da ne pominjem nikoga! Pa o čemu da pišem? Isključivo o meni? Bilo bi vrhunski zanimljivo, nema šta. Jednog dana, oko 40 KB, o tome kako čačkam nos. Sledećeg 37, o da su mi se zapušile uši. Na komentar „Idi nek’ ti ih isperu“ odgovaram „Ne smem, mož’ da se desi da kasnije napišem kako mi je šloser ispir’o uši, pa da pobesni i zovne me na nokiju nešto posle deset da mi kaže da će da mi zavrne šiju.“ I ima još! Kad pišem o sebi, niko ne veruje. Kad pišem o drugima, propiju se zbog utiska i posledica koje na njih  ostavi ubedljiva priča. I još i ovo! Ako je danas subota, onda mora da sam budna. Dakle, ne sanjam. Neću se probuditi u znoju i predinfarktnom stanju, al' srećna što je bio samo san.
Ma, slušaj ti, ko god i gde god da si!
„Ma, slušaj ti, ko god...“ – rekla sam u prazno. Veza je bila prekinuta.

Jeste me ona odgajila i odškolovala i ovu kuću ne bi imo da nije bilo nje i njenih para, ali ljudi – što je mnogo, mnogo je.
Kad sam pito Mirjanu da se uda  za mene, prvo me pitala: "De ćeš  babu?“
„Na Floridu ću je! S nama, eto de ću je. Ovo je njena kuća, od njene dedovine i očevine je napravljena“, reko sam.
Mirjana nije tela da joj sedne u krilo i uzme slatko i vodu, na dan svadbe.
„Što nije tela? Ne bi je ja jebala“, pitala me baba uveče. Pogan jezik ima.
„Ko je jebe da joj sedam u krilo“, rekla je Mirjana kad smo legli.
Glava mi bila evo ovolka. Od muzike od dreke od pijanih od pucanja od jabuke od mladinog belila. Ruzmarin mi probio košulju i rakrvario mi grudi na dva mesta. Špenadla ona, što su mi zakačili ruzmarin s njom.
„Bilo pa prošlo. Nisi tela i tačka. Spavaj sad, treba sutra raščistiti sav onaj lom“, reko sam pomirljivo, dok me vato san.
Ujutru, kad sam usto, baba je sedela ispred ugašenog televizora i jela grisine.
„Očiju ti, Vidoje, upalder taj televizor.“
„Što ga ti ne upališ? Što jedeš grisine pobogu baba? Pored onolkog jela što nam ostalo od svadbe?“
„Numem dupalim. Upali da vidim je l’ spala Titu temperatura.“
U jebem ti sunce! Samo me nešto preseče prekopola. Oktobar devedesetosme a ona brine za Titovu temperaturu.
„Šta to pričaš, Milenija, leba ti? Što nisi uzela nešto da doručkuješ ko žena, nego jedeš slane štapiće? Čuješ šta te pitam?“
„Upali mi televiziju, čuješ šta ti kažem!“
Upalim televizor. Milošević, Milutinović, Solana, Kosovo, NATO, prognoza vremena... Ne pomenuše Titovo zdravlje.
„Kazali na početku. Juče  rekoše da mu je bolje u odnosu na preključe i da je stabilno, al’ da nije dobro.“
„Baba, a je l’ tebi dobro?“
„Meni jeste, što pitaš?“
„Onako. Reko, da... boli li te nešto?“
„Boli me duša za Njim.“
„Kojim njim, Milenija?“
„Za njim Titom. I srce i duša me bole što mu otfikariše nogu. I de mu je sad žena? De, pitam te? Dok je vado po belom svetu valjo joj je. A sad je nigde nema. Gospođa majorica. Bosančura.“
Odem u sobu, pa probudim Mirjanu i kažem joj da je baba od jutros malo čudna.
„Ona je luda od kad je poznajem. Pusti me da spavam.“
E jebi ga. Što sam se ženio, ako nemam razumevanje i pomoć kad mi treba.
Zovnem Spasića, ispričam mu, a on se upiša od smeja. Jedva izgovori da joj je to šok zbog moje ženidbe i da će je za dan-dva proći.
Vratim se u kujnu, ona jede smoki. Otkud nama grisine i smoki, da mi je znati. Nikad to nismo imali.
„Baba, ženo, de više nalaziš te kesice?“
„Ete tamo u toj šarenoj artiji. Uzmi i ti, da vidiš nije loše.“
Na zamrzivaču, u raskupusanoj šarenoj hartiji, bilo je pakovanje flomastera, bojanka, tabla „eurokrema“ i čestitka „Dragom Filipu srećan polazak u prvi razred žele kum Jovo, kuma Dara i kumica Teodora.“
Jovo i Dara? Jovo mi kolega, a Dara mu žena. On se juče napio ko jegulja. Živo me zanima šta je Filip našo kad je otvorio poklon? Mikser?
Dobro, nema veze. Pripremili ljudi poklone unapred, pa izmešali. Nije čudo, svi misle samo na bombardovanje.
„Dajder mi još jednu kesicu ovoga, Vidoje. Mrtva sam ti gladna.“
„Oćeš bre da ti postavim, da doručuješ ko čovek. Je l’ baba? Oćeš li?“
„Neću. Oću još ovoga. Idi mi kupi novine, da vidim šta kažu za Tita.“
„Oću. Al ako Mirjana ustane, nemo počinjati oko sedenja u krilu. Nemo kad te molim.“
„Koja Mirjana kad ustane?“
Posle su nas bombardovali, pa smo uveli demokratiju, pa smo se Mirjana i ja razveli, pa sam osto bez posla, pa sam dobio šećer, pa se ispodešavalo sto jada i čuda, al babu je šok još držo.
Kupovo sam joj, kolko sam mogo, lekove za pamćenje. Uzme ih u ruku,  stane na kapiju i nudi decu: „Odi uzmi bombonu blago meni.“
Jebem ti babu i do babe. Ona će potruje  komšisku decu a ja ću dodgovaram, kako okreneš. Pošto je neuračunljiva i pošto ja vodim brigu o njoj.
Jedan dan, kad sam kontroliso šećer, priča mi neki čovek da je i sa njegovom ženom bilo tako, al da su joj pomogle neke ruske nekcije što se primaju na nernom. Al mora da se leži. Reko pa kako joj je sad, on kaže pa sad je umrla, al bila je super ozdravila što se toga tiče. Nego progutala ključ od sardine pa joj polenulo te se zadavila.
Tad sam rešio da prevrnem zemlju i nebo ako treba  al da babu stavim na nerno da isprima te nekcije. Ona bre nanizala više od deset ključeva od sardina, kroz one rupice na njima, na kanap. Metar, onaj što se automatski odvrće, isto kroz rupicu, okačila. Isto i njega na kanap. I perorez. I još štošta. Sve to nosi oko pojasa. Jednom se, dok smo ručali, otkači metar i  izlete skoro dva metra. Zamal mi oko ne izbi. Kad bi pojela sve sa kanapa, mogo bi da je prodam u staro gvožđe za debele pare, leb je ne jebo pošašaveli. Pokušavo sam i lepim i ružnim, ubeđivo je i molio, al neće da se rastane od kanapa pa to ti je.
„Jes pa da dođe neki drogeraš i siluje me dok ti vadiš krv po varoši. Čime da se branim? Ne znaš ti kaki su oni. Najviše vole da jebu babe. Pišu novine da upadaju u pó bela dana u kuće sa babama i jebu ih dok ne pocrkaju.“
Joj mene veselniku!
Pitaj ovoga, raspitaj se kod onoga, i na kraju mi rekoše da je dovedem u sredu.
Izokola joj to saopštavam da će dide da legne u bolnicu. Reko: „Baba, pomozi mi il sad il nikad. Moraš! Vidiš da si luđa od struje!“
„Neću bre. Idi ti, i tako si dokon. Po vasceli dan vadiš krv od dosade. Tako su i Titu rekli, da će samo malo da prilegne, da mu poslušaju pluća. Pa vidi šta poradiše sa čoekom.“
Tim rečima, ovoga mi krsta. Jebem ti život u pičku. Ista ta Milenija, koja je devet dana sedela obuvena i obučena pored mog kreveta u bolnici u Beogradu, kad sam bio ranjen u Bosni. Ni trenula nije za tih devet dana. Jebo je Tito da je jebo. Na kurac mi se popela s njim. Imo sam šes godina kad je umro, dve manje nego kad su mi poginuli keva i ćale.
„E“, reko, „onda ništa. Ja ću didem da nađem privatno stan a ti gledaj šta ćeš. Al nemo da me neko zove da mi kaže da ti nije dobro. Nek zovu Tita. A i kuću pódaj njemu, jebo te on. Il je nosi u grob, jebala te kuća i kad si je skućila.“
Svađasmo se i psovasmo ko kočijaši, al na kraju pristade.
Teo sam da crknem kad sam je ostavljo. Tolko ako neko misli da sam jedva čeko da je strpam u ludaru. Pet puta sam polazio i vraćo se da je pitam treba li joj još nešto i oće li da jede i da l nešto nismo od kuće zaboravili da ponesemo. Ona ubijena u pojam, kaže ništa samo mi donosi novine ako možeš, da pratim kako je Titu. Tek tamo sam vido kakih sve slučajeva ima. Umivena i očešljana i u čistoj spavaćici, ona među njima došla ko neka normalna žena, samo kad ne bi pričala nebuloze. Sinoć mi rekla: „Kaži ’dragička’, rodiću ti sestru“, dok sam joj seko nokte na nogama. Jutros se svađasmo, neće dobuče ono što sam joj izneo, kaže oće da je u tome saranim. E reko ima dobučeš ko bela lala, a ne da misle da si neka jadnica i bedotinja ako nisi tačna u glavu.
Okrenem čiču da mu javim da sam je ostavio u bolnici. Javi se strina, kaže stric ti pijan ko majka a i zabole nas guzica oko babe, kad će tebi sve dostavi.
Jebalo te moje nasledstvo, mislim se. Da je bilo ko što nije i da me Loki ispoštovo i sredio nam papire za Austriju, ihahaj bi ja sa babom bio tamo. Ne bi pogledo ni kuću ni ništa. Ona