E bas mi se pise. Napisala bih sada roman, ali necu xexex. eto desilo se, zavolela mada to razum nije hteo, isto kao sto ne zeli ni jedan post da mu posveti, ali.....I tako zavolim ja njega, kako se to desilo, mislim da samo onaj odgore zna. Nasa ljubav nije bila obicna, ne...mi smo se vise svadjali nego voleli. Ali i to bese nekako slatko, ali vremenom smorno. a volela sam ga kao nikoga do sada, ma volim ga jos naravno, ali...sam bog zna razlog poslednje svadje. Ne, to samo on zna. Dala sam mu svoje srce..nije li malo? Dala sam mu svoju dusu, zar je malo? I tako on nadje neki razlog za rastanak. on mene kao ne poznaje, pa smatra da sam ovakva, onakva....I tako ja sada vama pisem o svom zivotu i svojoj ljubavi, pa dok pisem pitam se da li je to uopste i bila ljubav? Ako je kraj tako los, da li je bila ljubav? Evo skidam neku muziku Balkanika "Korana" i ovo pisem. Da se razumemo, pisem bez razmisljanja, sve sto mi padne na pamet, malo me zezaju ovi vestaci od noktiju pa ne prate svaku misao xexex. Ovaj text i jeste za sevdah, ali bih se smejala od muke sebi, sta sve pisem. A ne znam, gadna je ta stvar navike. Pitam se da li je ljubav ili sam navikla na njega. Kada ti neko prija u svakom pogledu, kada je svaki tren ispunjen...nije to navika....a da li je ljubav, ako je razlog glup, ako je kraj los? Odose moje misli daleko...Bolje da se ne pitam i nastavim zivot dalje...A hocu li uspeti? Koliko ce to potrajati? Najvise  bih volela jutro bez misli o njemu...Neki kazu vreme...bar da ne postoji to "vreme", kada bih bar postala senilna xexexe