Prvi put sam bila u tvom gradu. Hoćeš li da ti pričam kako sam ga doživela? Ako nećeš ne čitaj dalje.ja moram da ti napišem, jednostavno moram.
Niš
Rani jeseni dan.
Suvoporni autoput.
Sunce kupa polja sa kojih je pokljupljena letina. U daljini se vidi neka kuća, neko zapaljeno polje, usamljeni traktorista. Šta li on radi sada? Možda samo gleda kako bi prošao na drugu stranu, a da ne zaobilazi mnogo. Mangupi se dosetili, stavili žicu , pa ne može ni ptica da preleti, dobro, ptica može. Briga za čoveka? Možda samo briga da neko ne pobegne ne plativši putarinu. Kad smo kod putarine, veća je nego ručak u resoranu sa pet zvedica.
Ulazim u predgradje. Ne znam zašto, potsetilo me je na ulazak u Solun.
Oprosti, nisam bila pravi turista, išla sam stihiski. Nisam obišla Čele Kulu, ni Tvrdjavu, srce mi ostalo u želji da vidim Nišku Banju.
Lutala sam ulicama grada, Hotel Ambasador me nije impresionirao, u svakom gradu ima nešto takvo.
Ogladnila sam. Da li vi jedete nedeljom, ili odmarate i stomak? Naišla sam i na internet prodaju mesa. Kako nisam imala komp, a oni nešto što ne bleji i muče, što će reći pečeno, produžila sam dalje. Posle dužeg lutanja, najzad jedna radnja koja radi. Naručila sam šta sam naručila.Za prilog sam tražila
-Samo da ne bude mnogo ljuto
-Odakle si ti? U Niš će da jedeš, pa neljuto?
Još me peku usta, osetila sam svaki zalog kako putuje kroz moje telo, žareći i paleći sve na putu. Nisam mogla da je uvredim, a i strogo me je celo vreme gledala. Kažu valja se ljuto. Valja ili ne, ispekoh se živa, ni Nišava mi ne bi ugasila žedj.
Reku sam zamišljala malo veću, dopalo mi se što nije prljava, i što ne bacaju u nju otpatke.
Zgrada Sinfonijskog orkestra Niša, me je iznenadila. Smešno, ali očekivala sam da Nišlije vole drugu vrstu muzike. Predrasude.
Kuće, stare arhitekture mamile su moj objektiv. Gizdavo su se držale, nekako gledajući sa visoka one štrkljaste, oronule solitere. Da ne znam kad su počeli soliteri da unakažavaju gradove, rekla bih da su oni stariji.
Simpatična mi je bila i Gimnazija. Stevan Sremac i Bora Stanković su joj pozajmili imena. Pretpostavljam da su dvojica hteli da budu direktori škole, pa su gimnaziju podelili u dve smene, i dali joj dva imena. Možda se nisu mogli opredeliti koji je važniji pisac, pa su stavili obe table?
Naišla sam na kola sa konjem, kad sam htela da slikam, za razliku od Beograda, u Nišu su mi tražili novac. Nisu vaši „manekeni“, naivni. Konj nije tražio seno.
Tek sam počela da razgledam grad, nisam ga osetila na pravi način, sad znam zašto. Orion mi je rekao da pitam nekog Pytagoru kakvi su kolači i burek u Nišu. Nisam probala, nisam znala da je trebalo. Obožavam kolače, jedem ponekad i burek, drugi put ću tražiti vodiča iz Niša.
Dopalo mi se u tvom gradu.
Najviše mi se svidela izrazita ljubaznost svih . Taksista, koga sam pitala za put, je odmah okrenuo centralu da proveri gde treba ići, policajci su mi pokazivali gde da skrenem, iako su kola bila parkirana na zabranjenom mestu. Neka žena me je vodila da mi pokaže gde da dodjem sutra da kupim neku suknju, koja je kao stvorena za mene, i da u toj radnji ima sve za visoke kao ja. Ona je bila malecna, pa joj se dopalo kako sam joj dohvatila neku saksiju sa ograde bašte. Najveći utisak na mene je ostavio gradski saobraćaj. Jedan čovek je čekao da mu spreme pljeskavicu, svaki čas izlazio, i govorio,
-Nema veze, samo ti polako, sačekaće mene, nigde ne žure.
Kad je bus stigao, stvarno ga je sačekao
Tako je bilo u tvom gradu. Zanimljivo i prijatno. Ako ikad ponovo dodjem, tražiću tvoje instrukcije šta treba videti, i naravno, probati te kolače.
Nisam lepila slike, ti znaš, a drugi neće ni čitati.
Хвала, Анчи. Било је лепо читати о свом граду из угла неког другог.Ма, Нишлије су опичене на свој начин али су за странце мелем.
Иначе, Гимназија је била најпре Прва Мушка реална гимназија Краљ Милан Обеновић, па су је онда назвали само Реалном мушком гимназијом да би након 2.св.рата у исту зграду сместили БОРУ и СТЕВУ. Кокуренција само таква! Једина приближна конкуренција је била она између Звезде и Партизана; било је питање части ко иде у коју гимназију (моја рођена сестра и ја завршили СТЕВУ, старији брат од стрица БОРУ; стално смо га зезали '' ДОбро, нико није савршен, неку фалинку мораш да имаш''...
