Peta godina na blogu
Uveliko teče
A ušća nikud na vidiku
Sve do trenutka
Dok ih nisu priveli
Zbog remećenja
Javnog mira i reda
Tu
Na uglu Dušanove
U zastakljenom izlogu
Antikvarnice ploča
Jedan čovek
I jedna žena
Prisećali su se svoje mladosti
Plešući
Na 33 obrtaja
Kao nekada
Dok ih nisu priveli
Zbog remećenja
Javnog mira i reda
Tu
Na uglu Dušanove
U zastakljenom izlogu
Antikvarnice ploča
Jedan čovek
I jedna žena
Prisećali su se svoje mladosti
Plešući
Na 33 obrtaja
Kao nekada
Kada me glava ne bi bolela
Pre nego što popijem prvu jutarnju kafu
I kada ne bi patio od povremenih stomačnih virusa
Ako bi nestao bol u kičmi od prekomernog sedenja
A krvni pritisak bio uvek u granicama normale
Bilo bi isto
Kao i da ti ne postojim
Nedostajanja
Tako česta
TAKO
Neminovna
Pokušavaš
Recimo
Da ih pokupiš
U jednom sasvim običnom danu
I dok zatvaraš oči misleći da bežiš od sebe
Trpaš ih u unutrašnji džep kaputa
A ona se koprcaju poput mrava
I iskaču van
Gamižu ti po košulji
Tu negde oko srca
Ti ih stresaš
Svestan svoje uzaludnosti
Ne
Ne ide to
Ne možeš poraziti nešto
Ako pre toga u bitku nisi ni ušao
Jednom sam poverovao da sam ubio pesmu
I bilo mi je lepo
Pomislih da je sva patnja otišla sa njom
Sve dok jednog dana nije iskočila ispred mene
I plezila mi se čitavog popodneva
Rekla je
- Pusti nek boli
- Šta da boli, zapitao sam
- Ljubav i nedostajanje, budalo
DA
Nedostajanja
Tako česta
Tako prisutna
Neminovno
Zajebana
100%
Tako česta
TAKO
Neminovna
Pokušavaš
Recimo
Da ih pokupiš
U jednom sasvim običnom danu
I dok zatvaraš oči misleći da bežiš od sebe
Trpaš ih u unutrašnji džep kaputa
A ona se koprcaju poput mrava
I iskaču van
Gamižu ti po košulji
Tu negde oko srca
Ti ih stresaš
Svestan svoje uzaludnosti
Ne
Ne ide to
Ne možeš poraziti nešto
Ako pre toga u bitku nisi ni ušao
Jednom sam poverovao da sam ubio pesmu
I bilo mi je lepo
Pomislih da je sva patnja otišla sa njom
Sve dok jednog dana nije iskočila ispred mene
I plezila mi se čitavog popodneva
Rekla je
- Pusti nek boli
- Šta da boli, zapitao sam
- Ljubav i nedostajanje, budalo
DA
Nedostajanja
Tako česta
Tako prisutna
Neminovno
Zajebana
100%
Kada reč prestane da postoji i pretvara se u stih, svaka naredna misao koju bi nametanjem pokušali da pretočimo u pesmu, bilo bi jednako silovanju. Većina mojih pesama nastale su u dahu i u duhu u određenom (vrlo kratkom) vremenskom periodu, koji se javio iznenada sam po sebi. Nikada do tada nisam pisao, a svaki pokušaj nakon toga bio je ravan nuli. Iznutra prazan čovek nije ništa drugo do balon od sapunice. Zato je fer reći sebi, .:Z:. ...jbga... udari tačku.
•
Majmun ostaje majmun i bez grane kada ostane
To ništa nije mudro i novo
Što već ne znate
Jel tako ?
Ali majmun zatvoren u staklenoj bašti
Skrivenoj od pogleda očiju
Može postati pelcer egzotične i retke biljke
Ljubavnim sokovima što se hrani
I raste
Raste
U prelep cvet
Čekajući trenutak
Kada će ga nežnim dodirom ruke
Voljena osoba ubrati
E to niste znali ...
Pokušaj
Razumevanja tišine
Kao savršenog vida
Uzajamne komunikacije
Rezultirao je minusom na kvadrat
U ostalim stvarima
Manje - više, se slažamo
Naši dani
Tako dobro ispunjeni
Da bi čitav život
U par redova haiku poezije
Mogao da stane
Sasvim dovoljno
Za žive hodajuće zombije
Zar ne?
Ili, pak, ako grešim
Pokušaj da me ispraviš
Time
Što ćeš mi skrenuti pažnju
Da isključivo pišem
U prvom licu
Jednine
Moje mi ulice šapuću
Da si ih danas
Nežno
Milovala
Koracima svojim
A ja sav važan
I u ljubomori svojoj
Ne dam čistačima
Da spiraju
Otiske
Stopala tvojih
Podmićivaću ih svakog dana
... do prve kiše
Da si ih danas
Nežno
Milovala
Koracima svojim
A ja sav važan
I u ljubomori svojoj
Ne dam čistačima
Da spiraju
Otiske
Stopala tvojih
Podmićivaću ih svakog dana
... do prve kiše
- Gde su mi nestale pesme? - upita se konačno pesnik, dok je hipnotičkim pogledom danima fokusirao belinu papira koja mu se neprestano podrugljivo osmehivala.
- Šta se smeješ, jebem ti mater!
- Smejem ti se, jer ćeš me ubrzo zgužvati i zapaliti u pepeljari, oslobodićeš me tereta svog pogleda, i nećeš ni primetiti moju fantastičnu transformaciju u sićušne čestice dima koje će poleteti ka nebu.
Na te reči pesnik se prenu, pogleda ka horizontu i ugleda neobično šarenu pticu u niskom preletu, koja mu se preciznošću puščanog metka, uneredi ravno po glavi.
Po sistemu automatizacije, pesnik dohvati papir sa stola, obrisa čelo, ustade i krenu u nepoznatom pravcu, dok je u ušima osećao neverovatan pritisak, nemoćan da čuje gromoglasan smeh zgužvanog papira, prošaranog izmetom ptice, koga je lagani vetar, kotrljajući po travi, s vremena na vreme podižući sa zemlje, nosio sve dalje i dalje...